ŽIVI U NARODU: Kako je ugašena Vojska Republike Srpske!

Datum:

Share post:

Nastanak Vojske Republike Srpske (VRS) i njen ratni put, već je uveliko poznat. Ali njen mirnodopski razvoj, pre svega njen put ka nestanku malo je poznat i nije uopšte ispričan. Postojanje VRS u posleratnom periodu odvijalo se u veoma složenim i teškim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima.

Povratak VRS u kasarne, pratile su i kontrolisale prema Sporazumu o regionalnoj kontroli Multinacionalne snage za sprovođenje ili implementaciju mira (IFOR), koje su brojale 60.000 vojnika, sa snažnom i robustnom tehnikom, pod vođstvom NATO, sa veoma širokim ovlašćenjima da preduzimaju sve neophodne korake za sprovođenje i poštovanje odredbi Sporazuma, uključujući i upotrebu sile.

VRS POD PRITISCIMA

Republika Srpska bila je u teškoj ekonomskoj situaciji i jedva da je mogla da finansira golo preživljavanje Vojske i podmirivanje njenih elementarnih potreba.

Tokom 1996. godine, po nalogu najodogovornijih ljudi u Republici, organizovane su beskrupulozne propagandne akcije na blaćenju čelnih ljudi VRS. Preko državnih sredstava javnog informisanja neprekidno se zahtevalo čišćenje vojničkih redova „gvozdenom metlom“. Glavni štab VRS (GŠ VRS) je, ne čekajući naređenja od januara 1996. godine, shodno Dejtonskom sporazumu, obezbeđivao implementaciju vojnog dela sporazuma uz istovremeno sprovođenje reorganizacije vojske, nastojeći da obezbedi potreban stepen borbene gotovosti i spreči sva iznenađenja. Glavni štab VRS neprekidno je tražio prevazilaženje nesuglasica i jačanje odbrane. Kada je dužnost predsednika RS preuzela Biljana Plavšić, očekivalo se da će se sukob vojnog i državnog rukovodstva moći da prevaziđe.

Od državnih organa je tražena podrška kako bi se kadrovi zadržali u VRS kao profesionalci. Sredstva nisu stizala. Mnogi vojni specijalisti su napuštali vojsku. Zatraženo je više brige za borce, ratne vojne invalide i porodice boraca.

Posle godinu dana, 20. decembra 1996. godine snage IFOR su zamenjene Multinacionalnim vojnim snagama za stabilizaciju mira (SFOR), koje su u početku brojale 32000 vojnika, takođe pod vođstvom NATO i proširenim mandatom.

Sve aktivnosti sadržane u Sporazumu, VRS je realizovala profesionalno i u predviđenim rokovima.

VRS POD PRITISCIMA

Republika Srpska bila je u teškoj ekonomskoj situaciji i jedva da je mogla da finansira golo preživljavanje Vojske i podmirivanje njenih elementarnih potreba.

Tokom 1996. godine, po nalogu najodogovornijih ljudi u Republici, organizovane su beskrupulozne propagandne akcije na blaćenju čelnih ljudi VRS. Preko državnih sredstava javnog informisanja neprekidno se zahtevalo čišćenje vojničkih redova „gvozdenom metlom“. Glavni štab VRS (GŠ VRS) je, ne čekajući naređenja od januara 1996. godine, shodno Dejtonskom sporazumu, obezbeđivao implementaciju vojnog dela sporazuma uz istovremeno sprovođenje reorganizacije vojske, nastojeći da obezbedi potreban stepen borbene gotovosti i spreči sva iznenađenja. Glavni štab VRS neprekidno je tražio prevazilaženje nesuglasica i jačanje odbrane. Kada je dužnost predsednika RS preuzela Biljana Plavšić, očekivalo se da će se sukob vojnog i državnog rukovodstva moći da prevaziđe.

Od državnih organa je tražena podrška kako bi se kadrovi zadržali u VRS kao profesionalci. Sredstva nisu stizala. Mnogi vojni specijalisti su napuštali vojsku. Zatraženo je više brige za borce, ratne vojne invalide i porodice boraca.

Najodgovorniji u Republici Srpskoj zaboravili su, ili nisu želeli da znaju, da su se muslimanske i hrvatske snage neprekidno naoružavale i da su ih američki i instruktori drugih zemalja obučavali. Vrlo neodgovorno su se posmatrali borbeni pokliči Alije Izetbegovića i njegovih generala za nasilnu reintegraciju Bosne i Hercegovine. Prisustvo međunarodnih snaga i obećanja svetskih moćnika nisu garant mira i slobode srpskog naroda. Vojska Republike Srpske bila je i morala ostati taj garant i njom se niko nije imao pravo poigravati, posebno nakon tolikih žrtava. Takva upozorenja Glavnog štaba nisu nailazila na razumevanje.

Krajem 1996. godine, došlo je do eskalacije u nesporazumu između Vrhovne komande i GŠ VRS. Malo je nedostajalo da jedinice MUP RS otvore vatru na jedinice VRS. Civilna vlast, odbijala je da razgovara sa predstavnicima vojske. Unutar Srpske dolazi do podele na istočni i zapadni deo RS. Dok je narod bio uz svoju vojsku, političari i ratni profiteri koji su sada postali legalni „biznismeni“, bili su spremni da upotrebom snaga MUP pucaju i na narod i na VRS. Međutim, bilo je i razumnih ljudi sa obe strane, tako da nije došlo do krvoprolića, koje bi odgovaralo neprijateljima Srpske.

Međutim, političko rukovodstvo uz pomoć stranog faktora je dugo izražene nesuglasice sa vojnim vrhom okončalo bez realnog i objektivnog sagledavanja uzroka i što je još važnije, bez iznalaženja najceloshodnijih rešenja koja bi obezbedila kontinuitet vojske i odbranu srpskog naroda. Ukazom predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić, krajem 1996. godine, penzionisani su i prestala im je služba u Vojsci Republike Srpske: general-pukovnik Ratko Mladić, general-potpukovnici Manojlo Milovanović i Milan Gvero, general-majori Zdravko Tolimir, Petar Škrbić, Radivoje Miletić i Zdravko Tomić i pukovnici Petar Salapura, Ljubiša Beara, Savo Sokanović, Milovan Milutinović svi iz Glavnog štaba VRS, general-majori Živomir Ninković i Božo Novak, komandant i načelnik štaba V i PVO, general-majori Radovan Grubač i Miladin Prstojević, komandant i načelnik štaba Hercegovačkog korpusa, general-major Grujo Borić, komandant Školskog centra VRS, general-major Budimir Gavrić, načelnik štaba Istočno-bosanskog korpusa, general-major Vladimir Arsić, komandant Operativne grupe „Doboj“ i još 108 visokih oficira VRS, kako je javila služba informisanja predsednika Republike Srpske.

Na Savindan 27. januara 1997. godine, u Banskom dvoru u Banja Luci upriličena je svečanost, koju je zakazala Biljana Plavšić obeležavajući ispraćaj u penziju 17 generala VRS. Pozvano je 13 generala koji su penzionisani krajem 1996. godine, i četiri ranije penzionisana (krajem 1995.) generala VRS. Na zakazanu svečanost došla su samo dva penzionisana general-majora: Vladimir Arsić i Stanislav Galić. Bio je to realan sled događaja nakon neprimerenog blaćenja starešina vojske, posebno generala Glavnog štaba na republičkim sredstvima javnog informisanja kada su silom i bez reči najureni iz vojske, a u kojoj su, to zna ceo srpski narod, živeli, radili i borili se zajedno sa svojim borcima proteklih pet ratnih godina.

Ubrzo zatim, na osnovu naredbe predsednika Srpske, pristupa se ustroju VRS i razvoju sada već Generalštaba VRS, za čijeg će prvog načelnika biti postavljen general-major Pero Čolić.

Još tada su stranci videli u VRS „remetilački faktor“, u njihovoj težnji da sabotiraju sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Ali tada još uvek nisu smeli udariti direktno na VRS, već su to pokušali preko potkupljivih srpskih političara, da oni umesto stranaca uruše VRS i na kraju da je i ukinu.

Sve manje sredstava je bilo za održavanje borbene tehnike, za nabavku rezervnih delova, za redovno opremanje novih generacija mladih vojnika i za druge potrebe. O nekoj modernizaciji i osavremenjavanju borbenih i, uopšte, materijalno-tehničkih sredstava nije se moglo ni razmišljati. Objekti u kasarnama i tehnika na otvorenom rapidno su propadali. Viškovi naoružanja, borbene tehnike, opreme i municije malim delom su prodavani, a pretežno uništavani.

Mali budžet za Vojsku, konstantno je bio izložen pritiscima za dodatno smanjivanje, delom zbog opšteg siromaštva, a delom zbog pritisaka inostranog faktora. Tako je svako smanjenje Vojske sa odobravanjem i olakšanjem prihvatano. Evidentno, sve je bilo usmereno ka potpunom slabljenju i obezvređivanju VRS, kako bi se na kraju, i ukinula.

Tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine, deo starešina V i PVO VRS, pre svega raketaši sa RS Kub bili su raspoređeni u jedinicama PVO VJ na RS Kub. Oni su sa svojim kolegama proveli 78 dana rata na vatrenim položajima. Po završetku agresije starešine iz VRS su se vratile nazad u svoju jedinicu u Republici Srpskoj.

Posledice koje je NATO agresija ostavila na RV i PVO VJ posredno će se odraziti i na stanje V i PVO VRS. To se posebno odnosilo na održavanje vazduhoplovne tehnike kao i na školovanje stručnog kadra.

Međutim, potrebno je navesti da sama VRS, za razliku od MUP RS, nikada nije bila „u milosti“ civilnog političkog rukovodstva Republike Srpske. Od 2002. godine započinju pripreme za „ukidanje“ VRS. Sama VRS bila je trn u oku delu „međunarodne zajednice“, te su činjeni veliki napori da se VRS ukine. Fabrikovane su afere, smenjivani generali, često su bili zabranjivani letovi srpskih vazduhoplova kako oni školske namene, tako i humanitarne namene, a sve s ciljem da se srpski vojnik natera da bude poslušan „novom svetskom poretku“. VRS je odolevala tom pritisku sve do kraja 2005. godine, kada je izvršena poslednja čistka starešinskog kadra (završena polovinom 2008. godine)…

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

POVEZANE VIJESTI

DODIK: „Kukavički čin opozicije“

SNSD se odazvao pozivu na današnji sastanak, jer je zainteresovan za sudbinu Republike Srpske. Rekao je to lider SNSD...

Snažno nevrijeme pogodilo dijelove BiH

Snažno nevrijeme praćeno grmljavinom, jakim vjetrom i gradom pogodilo je okolinu Mrkonjić Grada, Kneževa, Bugojna i Viteza. Prema najavama,...

Upis na fakultet ili srednju školu, jedna od najvažniji odluka u životu: Prema istraživanju, ovo su najtraženija zanimanja u BiH

Federalni zavod za zapošljavanje želi podsjetiti na rezultate istraživanja tržišta rada 2023/2024, koje je realizovano tokom septembra i...

Proteklog vikenda održan fudbalski turnir za mlađe kategorije „Trofej SK Bambi Tuzla 2024.“ (foto)

Tuzla je za vikend bila domaćin međunarodnog fudbalskog turnira za mlađe kategorije "Trofej SK Bambi Tuzla 2024." Sport-klub "Bambi"...