SJEĆANJE na Tanasija Uzunovića

Datum:

Share post:

SEĆANjE NA TANASIJA UZUNOVIĆA
Otac mi je rekao – ako postaneš komunista, ne vraćaj se kući, još me boli progon familije
Odrastao sam sa Jevrejima. Otac ih je krio za vreme rata, išli smo na njihove praznike, jeli gurabije. Takođe, odrastao sam pored džamije u koju nismo ulazili, ali smo gledali njihove verske obrede. I to se moralo poštovati, to sam shvatio sa šest-sedam godina, pričao je glumac Tanasije Uzunović.

Sveti Sava
Rastao sam uz slike kralja Aleksandra i srpskih vojskovođa.

Kada sam 1949. krenuo u školu slavili smo Svetog Savu. Ali sledeće godine učiteljica je rekla: Deco, ove godine nećemo proslavljati Svetoga Savu jer on je imao brata Stefana Prvovenčanog. On i njegov Stefan Nemanja bili su vlastodršci i imali su robove, a mi se protiv takvih borimo. Sveti Sava jeste bio prosvetitelj, ali pošto je podržavao svoga brata, mi nećemo više da slavimo.

Karakteristika
U kući smo slavili Svetog Nikolu i taj dan nisam išao u školu. I imao sam problema. Izvodili su me na tablu kao unuka zelenaša „protiv kojih smo se mi borili“. I odjednom celo me je odeljenje doživljavalo kao da sam neprijatelj. Kasnije nisam smeo da učestvujem na sletovima. Kada sam služio vojsku, u Lukavici kod Sarajeva, sticajem okolnosti pročitao sam svoju karakteristiku. To je sramotno šta je tamo pisalo. Osećao sam se kao poliven prljavom vodom. Bilo mi je jako žao mojih roditelja, koji su bili divni. Ali tek tada sam shvatio kakve su oni muke prošli.

Imetak Uzunovića
Moj deda Jovan i njegov brat Nikola prešli su Albaniju. A imanje je moj pradeda Tasko Uzunović kupio od age draževačkog. I to imanje je otplaćivano sve do 1934. godine, dakle, otplaćivali su ga i sinovi Taska Uzunovića. Odatle imetak Uzunovića. Oni nikad nisu imali pare u stranim bankama. Moto Nikole Uzunovića bio je da je onaj ko drži pare u stranim bankama izdajnik.

Nije to bilo samo sticanje bogatstva, nego je taj imetak služio nečemu. Uzunovići su ulagali, gradili kuće. Nikola Uzunović je bio predsednik Vlade, ali nije mogao da gradi kuće od plate, već je založio celo imanje i zbog toga dolazio u sukob sa mojim ocem.

Moral i beneficije
Sin Nikole Uzunovića, moj otac, iako je bio sin predsednika Vlade, nije mogao da studira u Beogradu, nego je išao u Novi Sad. To je bio lični moralni stav. Da ne kažu – eto, sva ministrova deca dođoše u Beograd. Dok je studirao, moj otac nije stanovao kod Nikole Uzunovića, iako je ovaj imao gde da ga primi. Da ne bi rekli, eto, koristi beneficije svog strica.

Kada mu je 1941. Velibor Jonić tražio da potpiše apel protiv komunista, Nikola je rekao: Velibore, ratno je vreme. A ja u ratno vreme ništa ne potpisujem. A bio je antikomunista.

Belanovački vitez
Majka mi je iz Belanovice. Moj pradeda Savko Gavrilović imao je četiri ćerke i dva sina – mog dedu Dragomira i Milovana Gavrilovića, strica moje majke. Kao izuzetan oficir Milovan 1903. odlazi u Pariz na akademiju, tamo upoznaje Polu, ženi se i rađa šestoro dece. Pred početak prvog balkanskog rata 1912. vraća se i stavlja se na raspolaganje vrhovnoj komandi.

I kad su osvojili Jedrene, Šukri-paša, komandant Jedrena, hoće da se preda i pita ko u armiji Vojvode Stepe zna francuski. Bio je to Milovan, pred kim je paša po protokolu trebalo da klekne i preda mu sablju. Kad je hteo to da učini, Milovan ga zadržava i kaže: „Ja nisam došao da ponizim protivnika. Bog i ratna sreća su hteli da moja vojska pobedi.“

I ostavi mu oružje, što je bila velika čast, a u znak zahvalnosti za njegovo viteško ponašanje Šukri-paša mu poklanja sablju, dvogled i revolver koji je doskoro bio u Vojnom muzeju.

Pesak iz Nišave
Kao i svi zemljoposednici, moj deda Jovan i stric Blagoje posle rata je trebalo da budu streljani. Ali seljaci Draževca su rekli: Pobijte prvo nas, pa onda Uzunoviće. Kakvi zelenaši, o čemu vi govorite! Moj otac je skupljao te seljake i s njima se dogovarao šta će da se seje. I svaki centimetar je bio obrađen. I posle kad je video šta se desilo sa tom zemljom, otac je rekao: Ajde što su uzeli, al’ što su upropastili.

Oca su izdali ljudi kojima je on spasavao živu glavu, verovatno su se bojali. A kad su nam uzeli imanje, otac je vadio pesak iz Nišave da bi mogao da nas prehrani. Ja to nisam zapamtio, ali za moje starije sestre to je bio šok.

Slikarska škola
Ruskinja Ksenija je videla moje crteže i rekla: Ovaj mali treba da ide u slikarsku školu. I ja sam krenuo u srednju likovnu školu u Nišu čiji je direktor bio Sima Čemerikić, čuveni akvarelista. Tu su mi predavali mnogi profesori koji su kasnije bili na beogradskoj akademiji, a Čeda Krstić je govorio da nema slikara bez crtača. I crtali smo do besvesti. Ali imali smo i časove slikanja, vajarstva. U trećoj godini opredelio sam se za slikarski odsek i to je trajalo do kraja četvrte godine kada je došla nova direktorka koja je potpuno promenila sistem školovanja. Tako sam se u petoj godini našao za razbojem da tkam. Za mene koji sam se spremao za akademiju, to je bilo strašno. I prestao sam da odlazim u školu.

I honorar i stipendija
Lutajući niškim ulicama na jednom izlogu video sam neke slike KUD-a „Abrašević“. I ušao sam da pogledam predstavu. Igrala se „Šarena lopta“ Igora Torkara, a glumili su kasnije glumci Narodnog pozorišta Mida Stojanović i Sonja Jauković i izvesni Dušan Vlač koji se bavio građevinarstvom. Meni se to dopalo i počeo sam s njima da se družim. Jednog dana Vlač se razboleo i oni me pozovu da glumim umesto njega. Ljudima se to dopalo, a dopalo se i meni. Posle smo igrali Tenesija Vilijamsa, Sarajana, Judžina O’Nila. I na takmičenju amatera u Vrnjačkoj banji zapazila me je kasnije moja profesorka Ognjenka Milićević, koja mi je rekla: Vi bi trebalo da pokušate na Akademiji. U međuvremenu Mida i ja dobijemo uloge u niškom Narodnom pozorištu. On je igrao Banović Strahinju, a ja Boška Jugovića. Predstavu su videli Zlatan Dorić i Hugo Klajn, koji mi je rekao: Mali, ti treba da dođeš na Akademiju. Pošto otac nije imao novaca, pomoglo mi je niško pozorište. Za uloge Boška Jugovića i u Koštani, gde sam igrao sa Mirom Peić, dobio sam stipendiju i otišao na akademiju.

Gazdarice i aplauzi
U Studentskom gradu mi nisu dali da stanujem, pa sam u Beogradu promenio 32 gazdarice. Otac mi je rekao: Čim prvu peticu dobiješ, vraćaj se nazad! Ali bio sam dobar student. Kod Mate Miloševića sam diplomirao sa desetkom. Ljiljana Krstić nam je još na početku studija rekla nešto što me je kasnije možda koštalo i karijere. Rekla je: Deco, ko već sad ne raskrsti sa zavesama, aplauzima i slavom, neka odmah napusti Akademiju.

Bojanove bebe
Kada mi je stigao telegram od Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rečeno mi je: Mi vas pratimo od treće godine. Na toj trećoj godini Mira Peić, pokojna Neda Spasojević i ja smo u Veneciji dobili nagrade. Mira i ja smo igrali jedan deo Pintera, a Neda je govorila tužbalicu sestre Batrićeve. Tada su Englezi pitali odakle mi znamo za Pintera. A u to vreme Pinter se normalno igrao u Ateljeu.

Gojka Šantića, Duška Đurića i mene primio je Eli Finci, ali ubrzo dolazi Bojan Stupica, a sa njim i grupa mladih glumaca – Svetlana Bojković, Voja Brajović, Mirjana Vukojičić, Lane Gutović… To su takozvane Bojanove bebe.

Bumbar u Jajcu
Jednog dana 1968, Nada Medina, tadašnja sekretarica Stupice, kaže: Čeka te Bojan! Ja odem, a on će: Je li, Uzunoviću, jesi li ti iz Niša? A mene k’o da je neko polio ’ladnom vodom. Pomislih, gotovo je. I tačno sam znao koje je sledeće pitanje: Šta ti je Nikola Uzunović? A ja kažem: Deda. Bojan me pogleda i reče: Bumbar, što si ubledeo? Pa on je bio fenomenalan govornik, 12 sati je bez napisanog teksta govorio u Skupštini, a ovi moji pojma nemaju. I tu mi kaže da treba da učestvujem na svečanosti u Jajcu. A tamo me je Rodoljub Čolaković pitao isto što i Bojan. I još je dodao: Jesi li ti komunista? Ja kažem: Nisam, ne da mi jedan starac. On pita: Je l’ otac? A ja kažem: Nije otac, ne da mi sveti Nikola.

Crna lista
Moj prvi film bio je „Koraci kroz maglu“ Žorža Skrigina. Tu sam igrao partizana. Pozitivac sam bio i u „Sabirnom centru“ i kod Puriše Đorđevića u filmu „Trener“. Sve ostalo su Nemci i četnici. I na televiziji i na filmu. Naročito na televiziji nisam bio omiljen. Tamo sam se nekome strahovito zamerio, a ne znam zašto. Razgovarao sam o tome sa Milovanom Vitezovićem i on mi je rekao da nije bilo crnih lista. Ali to nije tačno. Ja sam bio na crnoj listi.

Gazimestan
Mnogi su napravili karijere pljujući Slobu Miloševića. Ja nisam naseo i nisam otišao na Gazimestan. Znao sam da je to podmetačina. Miloš Žutić, moj venčani kum iz prvog braka, dođe kod mene i kaže: Zovu me ovi. A ja kažem, ako ide patrijarh, zašto ti ne bi išao? I Miša ode. I desi se to što se desi. Milošević sleće helikopterom i njegovom preosveštenstvu patrijarhu srpskom kaže: Zdravo! To mi je Miloš Žutić pričao. Kad se vratio bio je strašno ljut. A ja ga pitam: Mišo, ko je taj čovek? A on kaže: Tanasije, to ti je jedna uspaljena komunistička džukela.

Rajko i Dragorad
Kad smo snimali u Boraču, ljudi iz ekipe su se pitali: Je li ovo moguće? Prelepo je. Da, Srbija je prelepa. Ali uništila ju je Titova rečenica: „Nema gospode, nema seljaka, svi smo mi radnici.“ Nije tačno. Srbija je seljačka zemlja u najboljem smislu te reči.

Bila bi velika sramota da se serija „Moj rođak sa sela“ ne nastavi. Tekst je izuzetan, a način na koji je Marko Marinković vodi posao je neverovatan. I tu nema prostakluka. A ja sam u lik Rajka Maleševića uneo svoje belanovačko iskustvo. Pa nisu naši seljaci budale, nisu štrokavi, nisu glupi. To su ljudi koji imaju svoje lepe i loše trenutke, svoje probleme i svoje poroke. Kao Dragorad. Ali to su normalni ljudi.

Gagulići
Ti naši tajkuni, naši Gagulići, to su ljudi koji samo o sebi misle i ne zanima ih ni država ni šta će biti sa ovom zemljom. Niti šta će biti s njihovom decom i njihovim unucima. Nažalost, Gagule su se namnožile u ogromnim količinama. Ja mogu da dokažem odakle mi imanje, a kako će da dokažu oni koji su za pet-šest godina došli do ogromnih bogatstava. „Gorki plodovi“ zadiru u srž problema. Siniša Kovačević nije izmislio da je pronađena odsečena glava na Bulevaru kralja Aleksandra. Nije izmislio obračune bandi, predozirane narkomane. Zbog toga su „Gorki plodovi“ zaista gorki. I Gagula, lik na koji sam veoma ponosan, i te kako postoji. I sve je jači.

Ranjeni orao
Mog oca su zatvarali i zato što je imao poljoprivrednu literaturu na nemačkom jeziku. Prilikom jedne premetačine pronađoše i knjige Mir Jam, između ostalog i „Ranjenog orla“. Pa čovek iz Udbe pita: Kakvo je ovo građansko đubre?
Ja sam sentimentalno vezan za ovu seriju, jer to je atmosfera u kojoj sam ja živeo, pogotovo oni delovi na selu. Kad se moj otac 1933. oženio, hteo je da moju majku vodi na more. A moj deda, Jovan, zaprepašćen, kaže: Šta će tebi more kad ovde imaš livadu? Na more idu samo hohštapleri! I tako moja majka nije videla more sve dok nije otišla kod sestre u London.
Tanasije Uzunović, preminuo je u 81.godini na Klinici za urgentnu medicinu VMA.

Otišao je Hamlet, Isus, Tuzembah, Verhovenski, Razumihin i s njim mnogi drugi junaci koje je u JDP suvereno tumačio gotovo četiri decenije, a onda, ulogom Zarije Vučića u „Velikoj drami“ ušao na velika vrata nacionalnog teatra i na njegovoj sceni ostao do kraja.

Uzunović je rođen 25. septembra 1942. godine u Nišu, u porodici izuzetno uglednog porekla. Njegov pradeda Tanasije Tasko Uzunović, bio je ustanik i učesnik srpsko-turskih ratova, a deda Nikola predsednik Vlade između dva rata i nosilac Legije časti.

Njegovoj porodici oduzeto je 11 kuća
Dolaskom komunizma, nova vlast njegovoj porodici oduzela je jedanaest kuća, a samo jedna od njih bila je dovoljno elitna da se u nju 1945. smesti američka rezidencija. I dok su se drugi širili pod krovovima Uznovića, sam glumac promenio je 32 podstanarska stana dok se nije skrasio u novobeogradskom potkrovlju.

Zato ne čude tri upozorenja koje je dobio od oca kada je krenuo na Akademiju za pozorište, film i televiziju: „Ne podmeći drugome nogu, ne preskači tuđe plotove, a, ako postaneš komunista, ne vraćaj se kući!“

Sa izrazitim osećajem za čast i pravdu, bez predrasuda, Tanasije nam je svojevremeno rekao:
– Kad govorim o komunistima malo grešim, jer se moj prezir i ogorčenje uglavnom odnosilo na one koji su koristili svoj udeo u vlasti i izneveravali ideje. Moj najbolji drug bio je iz komunističke porodice. Celog života živeo je od svog rada, a njegovi roditelji umrli su razočarani jer su istinski verovali u ono što se nije ostavarilo.

Ovako je pričao
Koliko nije bilo lako sačuvati se od ozlojeđenosti, najbolje svedoči podatak da je tek 1974, u 32. godini života, dobio prvi pasoš. U jednom razgovoru otkrio je:

– Zbog porodičnog porekla nisam mogao da ga steknem ranije. Sva moja glumačka gostovanja sa pozorištem do tada su išla na grupni pasoš. Dobio sam ga iz trećeg, četvrtog puta. Kad sam ga dobio, prvo sam otišao u London, da posle jedanaest godina vidim sestru. Meni komunisti nisu smetali, smetao sam ja njima…

Otmene pojave, lep, plav, u svemu tanani Tanasije, igrao je uglavnom – negativce. Često Nemce, ponekad četnike, ali nikad partizane i seljake. Sve do serije „Moj rođak sa sela“ u kome je maestralno tumačio starovremenskog seljaka, pod šajkačom, Rajka Maleševića.

– Pod stare dane sećam se oca kako je, dok sam kao dečarac naglas učio da smo „industrijska sila“, kroz zube govorio: „Lažu, sinko. Mi smo seljačka zemlja!“ I jesmo, u najboljem smislu te reči. Nažalost, danas kad prolazim Srbijom ne mogu da vidim ni kravu, ni ovcu. Možda ne znamo kao Nemci da pravimo automobile, ali smo bar nekada znali da gajimo krompir i papriku. Mogli smo da budemo bašta Evrope – kazao je u jednom od naših poslednjih razgovora.

Slučaj je hteo da na matičnoj sceni njegova prva uloga bude i poslednji glumački zadataka: kao Zarija Vučić poklonio se poslednji put. Osim Zarije ostvario je u Narodnom pozorištu još puno velikih rola: u „Tri sestre“, „Nevjesti od vjetra“, „Neprijatelju naroda“, predstavama „Derviš i smrt“, „Igrajući žrtvu“, „Muke sa slobodom“, „Zečji nasip“, „Bahantkinje“, „Kanjoš Macedonović“, „Henri Vl“, „Put u Damask“, „Čudo u Šarganu“…

Poslednju premijernu ulogu ostvario je u drami Siniše Kovačevića „Godine vrana“, u kome je tumačio Kralja Petra. Odigrao je mnogo zapaženih uloga u televizijskim dramama i fimovima: „Koraci kroz maglu“, „Jad“, „Devojački most“, „Trener“, „Čovek koga treba ubiti“, „Šta je s tobom Nina?“, „Lager Niš“, „Atoski vrtovi“, „Kosovski boj“, „Sabirni centar“… Na malom ekranu pamtiće se njegove serije „Kralj Petar Prvi“, „Gorki plodovi“, „Vojna akademija“, „Državni službenik“, „Aleksandar od Jugoslavije“ i, naravno, „Moj rođak sa sela“…

Dobitnik je značajnih priznanja, između ostalih Oktobarske nagrade Grada Beograda i Sterijine nagrade, kao i Pečata Narodnog pozorišta koji je dobio pre godinu i po dana povodom posebnog doprinosa životu i radu Narodnog pozorišta u Beogradu.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

POVEZANE VIJESTI

Biciklisti prvu etapu trke završili u Bijeljini – pobjednik biciklista iz Australije (foto)

Učesnici 18. međunarodne biciklističke trke "Beograd-Banjaluka" stigli su u Bijeljinu. Biciklista iz Australije Dilan Hopkins, pobjednik je prve etape...

OSTOJIĆ, BO RS: Nismo genocidan narod – Svekoliki srpski narod protiv onoga što nam se pokušava staviti kao etiketa

Radan Ostojić, predsjednik Boračke organizacije Republike Srpske, izrazio je zahvalnost velikom broju građana Srpske što su se odazvali...

DODIK: Ne želimo da živimo s vama koji hoćete da kažete da je srpski narod genocidan

Milorad Dodik, predsjednik Republike Srpske, poručio je sa Trga Krajine u Banjaluci da se u Srebrenici jula 1995....

ANA BRNABIĆ: Srbija će biti uz Srpsku dok je sveta i vjeka!

Važno je da se držimo zajedno i da smo u našem nacionalnom biću jedno, rekla je Ana Brnabić,...