Kada je žrebom odlučeno da će se u prvom kolu Zvezda u dvomeču sastati sa Grashopersom, gotovo i da nije bilo čoveka koji je rekao da će biti teško. Ne, mahom su komentari bili “pregazićemo ih kao plitak potok”, “nemaju pojma”, “bolje da se bave proizvodnjom sira i čokolade”… I zaista, svi smo videli da su crveno-beli jači, pogotovo individualno. Videli smo i da je elan navijački pun pozitivnog naboja. Videlo se da će biti i rasprodata “Marakana”.
Ma, sve smo videli, ali nismo čoveka koji je umalo raspršio snove. Trenera “skakavaca”. Otmara Hicfelda, koji će kasnije postati jedan od najboljih stratega u istoriji fudbala.
Debi
Početak, ispostaviće se, poslednjeg prvenstva Jugoslavije, zakazan je bio za 5. avgust 1990. godine. U debiju Ljupka Petrovića na klupi Zvezde, na naš najveći stadion došla je Vojvodina, sa kojom je Ljupko u tek okončanoj sezoni bio državni prvak. Potom je savladana, takođe bivša Ljupkova ekipa, Rad, sa 2:0. Ređali su se pobede nad Proleterom (2:0), Realom sa Nišave (6:0), Željom na Grabavici (2:0) i Olimpijom (2:1). Crveno-beli su pred prvi duel sa Grashoperosm ušli kao lider šampionata, sa maksimalnim učinkom i gol-razlikom 16:2.
Šraf i mačji kašalj
– Kad smo izvukli Grashopers, bila je dobra atmosfera. Tim je delovao moćno i za vreme priprema, radili smo fenomenalno. A kako smo zaređali sa pobedama u prvenstvu, bilo je sve lepše. Bili smo i te kako spremni fizički, a možda je falilo malo kad je u pitanju uigravanje – priseća se Ljupko u razgovoru za “Blic”.
Većina ljudi u Jugoslaviji je bila ubeđena da je Grashopers zapravo mačji kašalj.
– Sećam se euforije, a svakako smo mi bili favoriti. Tada Švajcarci nisu mogli ekipama iz Jugoslavije ništa, pa polovina tadašnjih prvoligaša bi tukla Grashopers. Doživeo sam ih kao jedan tim koji je fizički odličan, dobar taktički, ali kada je u pitanju kvalitet igre – mi smo bili mnogo bolji. Nisam do kraja bio upoznat sa tim da su oni u stvari imali i dobrih igrača. Pre svega Keclea, Bukela, De Visentea, Gretesona i Sutera. Oni su bili bolji od ostalih i mogli su nešto da naprave. Međutim, pored toga nismo obratili pažnju na glavni šraf – trenera. Otmar Hicfeld je spremio tim veoma dobro na svim poljima. Došli su u Beograd nemajući šta da izgube.
„Indijanci“ i Hičkok
Već od starta meča videlo se da Švajcarci nisu “Indijanci”. To je pokazao Kecle već u 14. minutu, kada je doveo svoju ekipu u vođstvo. Krenulo je grickanje noktiju…
– I tako oni krenu sa visokim presingom, od prvog minuta su nas davili i davili. I povedoše. Na našu sreću Dragiša Binić je izjednačio u samom finišu prvog poluvremena. Tako je i ostalo do kraja. Ni danas nemam dilemu da smo morali da budemo zadovoljni remijem, jer su Švajcarci bili bolji. Pogledala nam se i sreća da nismo primili još koji gol. Bili smo nokautirani.
Na kraju utakmice – horor po Ljupka. Zviždao mu je ceo stadion, navijači su ga psovali, pljuvali… U glavi mu se javila – ostavka!
– Bio spreman i da odem. Pa šta drugo, publika mi je zviždala, vređala me. Svi su otišli u podrum kada se okončao meč. A ja sam krenuo direktno ka severu. Doživeo sam fijasko, bio sam sav upljuvan. Pritekao mi je u pomoć Miki Ivanović, novinar “Sporta”. Osetio je da će da me zgrome, uhvatio me je za vrat i rekao “hajde dole”. Ja sam rekao da neću. I onda je viknuo “idem i ja sa tobom”. Bili smo skroz mokri. Nisam znao gde se nalazim! Pomislih: “Bože dragi, mi ispadosmo”.
I kreće veleobrt. Kao u nekom Hičkokovom filmu
– U tim trenucima Miki mi je kazao “reći ćeš na konferenciji za novinare bolji smo tim, pobedićemo u revanšu”. Ja mu kažem “kako da to kažem kada ne mislim tako”. I ušao sam u svlačionicu, okupao se, pa izašao pred novinare. Prošla me je frka, tako da sam poslušao Ivanovića i odmah izjavio da smo bolja ekipa i da ćemo da prođemo dalje. Tada je Zoran Milović, glavni urednik “Sporta”, rekao “ja mislim da će tako da bude”, podržao me je na neki način. A onda, šok. Dalja pitanja su izostala! Pomislih, hvala Bogu, upalilo je. Sutradan sam rekao Džaji: “Ako misliš da treba da odem, nema problema”. A on mi uzvrati: “Nećeš ti otići i ako ispadnemo, a nećemo”.
– Malo smo zanemarili prvenstvo Jugoslavije. Dobro smo izbalansirali igru Hicfelda, koji je bio već tada velemajstor, a to je dokazao kasnije i u Bajernu kada je postao šampion Evrope. Pred Švajcarsku smo otišli u Rijeku, igrali smo 0:0, odmorio sam Binića i Pančeva. Naravno, radili smo na taktici i da glava igrača bude bistra za taj sudbonosan meč. Znali su momci šta bi trebalo da rade i kako da pobedimo.
I onda je usledio revanš. Gromovita Zvezda i partije Pančeva i dvostrukog strelca Prosinečkog, to nije bio fudbal, to je bila poezija.
Zvezda – Grashopers
Razneti „skakavci“
– Kada je u jednoj akciji na samom početku Robi centrirao, a Pančev dao strašan gol glavnom, znao sam da je sve u našim rukama. I kako je utakmica tekla, Grashopers je padao, a mi smo se dizali, rasli. Odigrali smo perfektno, to je bila Zvezda koju smo svi želeli i voleli. Mi smo ih, praktično, razneli. Pančev je odigrao možda i najbolju utakmicu u karijeri, nad njim su načinjena i dva penala, koja je Prosinečki iskoristio. Radinović je četvrtim golom potvrdio našu dominaciju. Tako je Grashopers bio razbijen. Nisu ličili na onaj tim iz Beograda, jer im mi to nismo dozvolili. Rekao da sam Džajiću: “Dragi, ako prođemo Grashopers, igraćemo finale Kupa šampiona”. Ispostaviće se, tako je i bilo. Pobeda u Cirihu bila je podsticaj, pa smo u svakom narednom meču igrali sve bolje, bili poslušniji. Nismo izgubili nijednu utakmcu do finala, kada smo odigrali nerešeno i posle penala postali šampioni – zaključio je Petrović.
Izvor: sport.blic.rs
