Psihologa, Aleksandru Radanović, pitali smo kako je najbolje dijete pripremiti za odlazak od psihologa.
„Dijete jako lako nauči i adaptira se, i mnogo brže se adaptira nego mi odrasli. Mi kao odrasli, to jeste kao roditelji, treba da normalizujemo odlazak kod psihologa. Ako mi, kao roditelji napravimo… Navešću primjer u školi: ako tražite neke posebne uslove… da dijete dolazi, pa da ga ne vidi drugar, da to bude mimo škole… naravno da će dijete steći utisak da je to tamo nešto sramota i „šta ako me, stvarno, vide… Važno mi je da ljudi razumiju da sve što mi, kao roditelji, se bolje pripremimo i shvatimo da je to potpuno normalna stvar, da apsolutno nije odlika našeg lošeg mentalnog zdravlja, već, upravo, suprotno, brige o našem mentalnom zdravlju, tako će djeca lakše i da prihvate i da normalizuju. Bar u Bijeljini, sada, svaka veća škola, pored pedagoga ima i psihologa, čak i vrtići imaju psihologa, tako da, čini mi se, da je djeci već postalo dosta normalnije nego prije 15 godina, prije 20 godina, sam pojam i uloga psihologa“, rekla je psiholog Radanović.
Kada je u pitanju porodični kontekst, Radanović smatra da su roditelji itekako slabi na djecu i da se javljaju terapeutu upravo kada dijete ima problem, prije nego odrasla osoba.
„Međutim, dešava se da roditelji griješe, dovedu dijete i kažu „evo vam dijete, pa vi vidite šta ćete s njim“ i „popravite ga tamo“. To ne ide baš tako. Ja sam u porodičnoj terapiji i mi gledamo na problem kao: promjene kod jednog člana porodice, utiču na cijeli porodični sistem. Dijete i dio jednog porodičnog sistema i sve ono što se dešava u porodici, u suštini, se reflektuje na dijete. Kad kažemo da je dijetr najslabiji član, u suštini dijete je neko ko najčešće i najbrže ispolji problematiku nekog porodičnog sistema i onda se roditelji tu malo uplaše, ali ja bi to više gledala kao poziv u pomoć i podršku. Znači, da roditelji gledaju promjene ponašanja, tipičnog ponašanja kod djeteta da može biti poziv, „okej, hajde da se svi pozabavimo ovom problematikom““, objasnila je Radanović.
Ona kaže da je izuzetno bitno biti podrška djetetu i da ono i na taj način zna da „nije ono problem“, već da je to problem svih, cjelokupne porodice, bez obzira da li ono bilo adolescent ili mlađe dijete.
„Uvijek nam je jako važno kako svaki član porodice gleda na problem. Često se dešava da ne gledaju baš svi članovi porodice jednako na problem. U porodičnoj terapiji se gleda hijerarhijski gledamo ono što kažu oni stariji, kako oni kandiduju problem, ali uvažavamo i stav i mišljenje djeteta i onda kroz različite intervencije pokušavamo da nađemo određenu sponu i određene situacije koje dovode do toga i da dođemo do zajedničkog cilja koji bi usaglasio sve članove porodice“, istakla je Radanović.
Kako kaže, jako je bitno prepoznati problem i momenat kada je funkcionalnost pojedinca ili porodice došla na lošiji nivo, odnosno da je kvalitet života poprilično loš – potrebno je potražiti podršku psihologa ukoliko je čovjek istrošio svoje resurse i ne može sam da riješi provlem. Važno je znati – svaki problem ima rješenje.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
