Ekipa serijala „Radna akcija sa Tamarom“ proširila je svoj humanitarni rad i na područje Republike Srpske. U toku sezone, renovirali su 15 kuća u Srpskoj, a ovih dana borave i u Bijeljini, u semberskom selu Glavičice. Iskoristili smo priliku da posjetimo Tamaru i njenu ekipu, kako bi našim čitaocima približili humanitarni rad ove fenomenalne ekipe.
Vaša emisija živi već 13 sezona. Da li ste kada ste počinjali mislili da ćete ovoliko trajati, opstati i biti omiljeni?
Ja sam radil kao voditelj 88 epizoda, ovo je 187 kuća u našoj režiji, tako da negde oko 10 godina trajemo. Da budem iskrena, kao voditelj, promenili smo 3-4 produkcije, nije bilo lako, svako je imao neki svoj zahtev, ja se sa mnogim tim zahtevima nisam slagala. Ovo je franšiza, ovo nismo mi izmislili, nije topla voda… Nekako, meni sve što se emituje na Zapadu, malo je i preglumljavanje i ne mogu da kažem, podilaženje publici, ali traže od vas da budete i duhoviti kad zapravo vama nešto nije duhovito, da smetate majstorima, da učite, da nešto radite, da emisija bude više zabavna nego što stvarno treba da bude svrsishodna kakva ja mislim da je sada. Pritom, nisam pretenciozna, reći ću šta mislim, a to je da su ranije produkcijske kuće imale manje budžete i uglavnom su renovirale stanove, gde nije bilo ovakvih građevinskih radova. Mi sada što radimo, uglavnom zaista radimo čak i veće kvadrature nego što možemo da podnesemo, ali se snalazimo i što se tiče sponzora i našli smo neki model da radimo sa lokalnim samoupravama, da udružimo snage i da stvarno radimo mnogo ozbiljnije građevinske poduhvate kakve ova emisija i treba da ima. Tu treba da bude akcenat na građevini. Da sam mislila da ćemo da trajemo deset godina – nisam, ali mi se ova emisija uvukla pod kožu i drago mi je, ali ne možemo da trajemo baš mnogo dugo, pošto je terenski rad vrlo zahtevan, na kraju krajeva, sad imamo i dete i ono je član naše ekipe, pa kada bude krenula u prvi razred, biće normalno da moram da ostanem da živim u Beogradu.
Šta je bilo najteže u ovih deset godina?
Pa najteže je nemanje svog života, ličnog. Ja imam porodicu na terenu, supruga, dete, psa, vrlo često dođu moji roditelji, pomognu mi oko čuvanja deteta, više manje ova ekipa je vrlo homogena postala, postali smo jedna porodica, ali nemate vaše lične prijatelje, nemate slobodno vreme koje imate kada niste na gradilištu, to vam prođe u nekoj šetnji, ne u onome što želite, nametnute su vam slobodne aktivnosti… Društveni život i prijatelji je ono što je najteže i taj neki stalni pritisak da ne smete da budete bolesni, morate da vodite računa i o svom zdravlju, spavanju, odmoru, jer mi kada krenemo, mi ne pravimo pauzu… Grubo zvuči, ali zaista i kada smo prehlađeni, antibiotici se piju, lečimo se na snimanju, tako da prosto moramo da budemo pažljivi.
Koliko ovaj posao dopunjuje to što nemate društveni život?
Pa dopunjuje mnogo. Tu je sada naravno mobilni telefon, laptop, viber grupe, video poziv, snalazi se čovek… Mislim da je isto tako sa jedne strane, koliko gubite vi nešto lično, sa druge strane je vrlo važno da čovek radi ono što voli. U tom smislu, ja ne smem da se žalim nijedan jedini sekund, jer je ovo stvarno emisija koja ne ispunjava samo mene, vidim da prosto u ovoj emisiji uživaju svi članovi i produkcijske ekipe, ali vidim da uživaju i majstori, evo sad kad imamo i druge majstore, fasadere iz Teslića, mi smo u roku od pola sata na prvoj kući, ovo je treća kuća koju radimo zajedno, postali veliki prijatelji. Tako da svi uživaju, jer smo svi negde oko dobre stvari okupljeni. Pomoć trećem licu u današnje vreme je stvarno dar od Boga da možete time da se bavite, da kažete, baš je to moja profesija.
Obišli ste Srbiju „uzduž i poprijeko“, šta je to što Vam je ostalo najupečatljivije?
Pa neka mesta na kojima zaista nisam imala prilike nikada da budem, ne turistička mesta, recimo nisam nikada bila u Zvonačkoj banji na opštini Dimitrovgrad, nikada nisam bila na Pešterskoj visoravni, nikada nisam bila u Tutinu, čak ni u Sjenici, dakle te „zabačene“ neke prirodne lepote naše zemlje, a evo sad smo i Republici Srpskoj, uzduž i popreko, već tri meseca, tako da stvarno uživamo.
Koja ste mjesta posjetili u Republici Srpskoj?
Ovo je petnaesta kuća u Republici Srpskoj. Počeli smo od Zvornika, krenuli smo od Drine – završavamo na Drini… Dakle, Zvornik, bili smo u Foči, Bilećoj, Nevesinju, Trebinje, Mosko, Mostar, Istočna Ilidža, Drvar, Novi Grad, Banjaluka, Gradiška, Stanari i Bijeljina.
Pretpostavljamo da je teško izdvojiti jednu kuću, odnosno, porodicu, ali šta biste Vi izdvojili? Koja Vam je sezona bila najdraža?
Dve su najzahtevnije za nas u produkcijskom smislu, dakle u organizacijskom smislu – najdalje smo tada bili od kuće, a one su nekako ispale najemotivnije, naravno enklave na Kosovu i Republika Srpska.
Koliko se Vaša emisija razlikuje od početaka pa do današnjeg dana?
Ogromna, u svakom smislu. Kažem, u početku sam bila samo voditelj, nisam imala nikakva autorska prava, ni neka svoja mišljenja da iznesem šta bih ja to snimila ovako ili onako. U početku smo radili smo stanove, mnogo manje kvadrature generalno, sada imamo više majstora, u međuvremenu sam ja postala i autor, pa eto neki svoj pečat smo dali da pored gradilišta koje radimo, obavezno obiđemo i ono što je značajno za tu sredinu, da upoznamo značajne ljude, kulturu, narodnu tradiciju, prirodne lepote, da gledalac koji gleda našu emisiju dobije kompletnu sliku, ne samo porodice kojoj se pomaže, već i o tom kraju i ljudima koji ga krase.
Na koji način birate porodice kojima ćete pomoći?
Prvo, mi imamo strahovito mnogo prijava, na mejlu, na društvenim mrežama, to uvek i objavimo da tražimo u određenom delu naše zemlje porodice. Dakle, imamo prijave koje čitamo, nekoliko ljudi koji čitaju prijave, onda imamo socijalne službe koje kontaktiramo i konsultujemo se da li oni znaju za te porodice, kakve su i slično i naravno, tu onda ima prva selekcija, druga, treća i onda se kreće na teren. Sigurno u sezoni uradimo, 14-15 kuća, a imamo 50 u najužem izboru. Sve je posredi. I da li zaista građevinski možemo da završimo nešto u pet dana, da li porodica dovoljno „dobra“, kad kažem dovoljno dobra za emisiju – često se dešava da pravni papiri nisu kako treba, da neki član porodice ne želi da se snima, svačega ima, komplikovan je to proces, ali eto, trudimo se… Obišli smo Srbiju celu, na Kosovu, sever, jug, još jednom sada krećemo po Srbiji, bili smo u Republici Srpskoj, dajemo prednost onim opštinama na kojima nikada nismo bili, baš zato da ne bi bilo priče ovde ste bili, ovde niste bili više puta, ali naravno, uvek će biti nezadovoljnih kada nekome pomažete, ali mi se trudimo da koliko toliko budemo fer.
Kakav je osjećaj istovremeno raditi posao voditelja i humaniste?
To je najlepši posao na svetu, zato što ja mislim da je filantropija… Bila sam dobar drug, ako to može tako da se kaže, uvek sam se trudila da pomognem drugu u osnovnoj i srednjoj školi, ali filantropija kada jednom čoveku uđe pod kožu, teško izađe iz čoveka i mi smo iz tog razloga i osnovali fondaciju koja će nadam se, vrlo brzo krenuti da živi, tako da onog momenta kada budemo prestali da snimamo emisije, nastaviće da živi humanitarna organizacija koja će se baviti istim stvarima, dakle pomagaćemo i dalje ljudima koji teško žive, ali nećemo snimati emisije, eto toliko vam uđe pod kožu.
Na koji način pronalazite sponzore, da li teško postići sve što radite?
Imamo sreću da nemamo puno ovakvih formata na našim televizijama i onda zaista, ruku na srce, firme koja proizvode građevinski materijal, stolariju, keramiku, sanitarije, podove, nameštaj… stvarno nemaju puno mesta gde mogu na takav način da plasiraju svoje proizvode, a opet trajemo godinama, postali smo svojevrsni brend, tako da nam nije mnogo teško stvarno.
Tamara Grujić i emisija „S Tamarom u akciji“ narednih dana renovira kuću u Glavičicama kod Bijeljine
Pretpostavljam da ste obišli i naš grad, kako Vam se čini?
Imamo sreću da smo ovde došli na crveno slovo, na Mitrovdan i odmah smo bili dočekani na jednoj velikoj slavi, pa smo bili dočekani na Kupusijadi, pa ćemo sada tek da krenemo da istražujemo, sve ćemo ići do manastira Tavna, naravno, divan narod, Semberija je mnogo lepa, ljudi srdačni, gostoprimljivi, stvarno uživamo.
Imate li nekakvu saradnju sa Gradskom upravom?
Ovu porodicu radimo isključivo u saradnji sa lokalnom samoupravom, tako da smo ovde zajedno. Boračka organizacija je prijavila porodicu, Grad nam je maksimalno izašao u susret. Radimo jednu lepu stvar zajedno.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
