Upravnik policije slegnu ramenima, pa udari u zvonce da probudi usnulog ćatu i stade da mu diktira: „Napiši, književnik bez zanimanja.” Uz to, izdade naredbu da se dotičnom piscu ne naplati taksa budući da „skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja” dobijaju objavu besplatno. („Politikin zabavnik“)
Književnik bez zanimanja iz naše priče je Đura Jakšić, u većini priča o Skadarliji proglašavan „prvim boemom”. Jedna od najupadljivijih pojava srpskog romantizma u književnosti i slikarstvu 19. veka, pesnik i slikar. Rođen je 1832. godine, u Srpskoj Crnji, u dobrostojećoj porodici Jakšić. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Segedinu. Potom je pohađao školu crtanja. Želja da slika i piše vodila ga je kroz razna srednjoevropska kulturna središta: Pešta, Beograd, Veliki Bečkerek, Beč, Minhen… Nije mogao da se posveti naukama, što je bila želja roditelja i prijatelja. Voleo je slobodu misli, želeo je da iskaže samo ono do čega mu je stalo ili što ga je mučilo.
Nakon povratka u Srbiju, zaposlio se kao učitelj, ali je često menjao mesta stanovanja i to ne svojom voljom. Režim ga nije voleo, pa je Jakšić stalno kuburio sa vlastima, bio proganjan, osuđivan, teran s posla, ostavljen bez mogućnosti da zaradi hleb za svoju porodicu.
Bio je osuđen na prokletstvo da svoju darovitost natapa litrima vina i da grca u dugovima, smucajući se po svetu, od varošice do velegrada. U oktobru 1855. godine Đura se privremeno nastanjuje u Kikindi, dani su mu prolazili usamljenički, a dim krčme bio je dobro društvo. Usamljenost prekida krčmareva kći Mila koja ostaje upisana u istoriju Jakšićevog života crvenim slovima prve ljubavi. Ugao krčme bio je rezervisan za njega. Krčmarica Mila tanka, lepa, sa vatrenim očima, šetala je krčmom noseći piće Đuri Jakšiću. “Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga druga posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna”, pričao je kasnije Nušić.
Mila je, sa svakim novim pokretom, produbljivala Đurine emocije koje su išle pred njena vrata da je zaprose, ali ipak nikada nisu imale dovoljno hrabrosti da to i učine. Vreme je odmicalo, ljubav je narastala kao kvasac u malenoj čaši i Mila je jednog dana otišla. Mislio je da se nikada više neće vratiti. Napisao joj je pesmu, tužnu ispovest nesrećno zaljubljenog čoveka, i dan-danas je recituju setni boemi: “Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži …”
Mila se kasnije udala i nikada, čak ni posle Đurine smrti, nije spoznala veličinu njegove ljubavi, tešila se time da je pesnik i pijanica, kao da je u tome pronašla opravdanje što se nije odlučila za njega.
Po dolasku u Beograd, zaposlio se kao korektor u Državnoj štampariji. Stanovao je u Skadarliji, koja je tada bila samo jedan od najsiromašnijih krajeva grada. Ona boemska Skadarlija, doći će kasnije. Jakšićev kvartir bio je u očajnom stanju: bez patosa, vlažnih zidova, sa skromnim nameštajem koji su činili sto, stolica, čiviluk i dve postelje. U susednoj kuhinji bila su još dva kreveta. Tu je živeo sa ženom, dva sina i dve kćeri. U tom tužnom prostoru je i umro. Kuća Đure Jakšića postoji i danas, renovirana je, ali se može zamisliti kakva je to straćara bila pre 150 godina. Ljudi su prolazili do „Tri šešira“ ili do „Dva Jelena“, ne znajući da tu između dve kafane, živi onaj čijim su se stihovima divili.
Đuru je kroz život često spasavala solidarnost retkih prijatelja jer sa druge strane praznog bokala vina čekala su musava deca i jedna žena koja ga je uzela baš takvog. Potpuno okupiran svojeglavošću nije se libio da odbrusi ni najvećem činu, svetio se sitnim pakostima, krunio svoje talente i gubio ljubav, život i dom u toj vrtoglavoj bici sa nepravdom koju je uvek uvećanu video.“
Poslednjih godina, bolest ga je obhrvala, imao je unutrašnja krvarenja koja je pokušavao da zaustavi, ili bar ublaži, gutajući šake soli. Umro je 1878. godine. Do večnog doma na tadašnjem groblju kod crkve Svetog Marka, sa bezbrojnim vencima i cvećem, ispratio ga je ceo Beograd. Veliki pisac ispisao je šest hiljada stihova, mnogobrojne redove drama i pripovetki i naslikao oko stotinu slika. Poživeo je samo 46 godina.
Oproštaj od velikog Đure
Beograd se opraštao od Đure Jakšića 1878. godine. Veliki pesnik i slikar sahranjen je na tadašnjem Starom groblju, koje se nalazilo na današnjem tašmajdanskom šetalištu.
Povorka onih koji su došli da se oproste od velikana, već je stigla do rake, a poslednji među njima još nisu ni krenuli od Đurine kuće u Skadarliji. Toliko je ondašnja varoš volela pesnika teške sudbe.
– Čelo povorke je već bilo na groblju, dok se narod još tiskao u Skadarliji, pred njegovom kućom – kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac. – Dirljiv govor je održao Gligorije Giga Geršić, koji je tada bio na čelu Velike škole.
Nekako je išlo jedno s drugim, da baš Geršić održi poslednje slovo, jer je ušao u istoriju kao boem, noćobdija, ali i maestralni intelektualac i pravnik.
Kako objašnjava naš sagovornik, Đura je bio satkan od emocija, pa su ljudi "kroz njega" lako ulazili u umetnost. Istina, ne bi njegov život bio baš toliko težak da nije istovremeno bio i poročan. Nalazili bi se tu ljudi koji su ga voleli, poput Stojana Novakovića i drugih koji su brinuli da Đura dosegne honorare za svoja dela, ali ih porodica često nije videla, jer su nepovratno odlazili u kafanski vir.
Tako je Đura poslednjih godina života bio zaposlen u Državnoj štampariji kao korektor.
U istoriju je ušao kao raskošno talentovan slikar, ali i poeta i pisac koji je duboko zašao u dušu svakog čoveka koji je umeo da ceni svoju otadžbinu.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
