Učesnici ''tuzlanske kolone'': ''Ne dozvoljavaju da se ovaj SLUČAJ RATNOG ZLOČINA dovede do kraja!''

Datum:

Share post:

Na današnji dan, prije 28. godina, tačnije, 15. maja 1992. godine, u Tuzli je napadnuta kolona srpskih vojnika, koji su se povlačili sa tih prostora.

ILIĆ: Mi ne tražimo ništa drugo, samo da nalogodavci i dio izvršilaca budu kažnjeni
Radojica Ilić, invalid 4. kategorije i učesnik „tuzlanske kolone“ je u kasarnu „Husinska buna“ došao po pozivu tadašnje SRJ za dopunu vojnika koji su napustili kasarnu, jer nisu bili srpske nacionalnosti.

„Svi koji su bili druge nacionalnosti su tada otišli iz kasarne i komanda Štaba je morala da dopunjava svoje redove, pozivom na mobilizaciju, odnosno domobilizaciju. Ja sam 1. maja otišao u kasarnu i te dane sam proveo kao rezervista. Od 1. do 5. maja ništa se nije naslućivalo da će se nešto desiti, ali od 5. maja pa nadalje su počele da se dešavaju čudne stvari. Primijetili smo da se oko kasarne, po okolnim brdima postavljaju neke barikade, odnosno da se ljudi naoružani pojavljuju po brdima. Svake noći smo sumnjali da će se nešto desiti u kasarni ili Tuzli. Bitno je napomenuti da je te godine na teritoriji Tuzle, naša vojska bila jedina legitimna i legalna vojska do 19. maja. Sve ostalo su bile paravojne jedinice koje nisu bile legalne i imali su za cilj da pobiju što više vojnika SRJ“, rekao je Iić za portal Dešavanja u Bijeljini.

Ilić priča da je potom stiglo naređenje iz Generalštaba da se vojska do 19. maja mora iseliti iz kasarne „Husinska buna“ i da se vojnici koji su bili redovni u sastavu vojske SRJ moraju vratiti odakle su i došli.

„Počeli smo sa evakuacijom tehničko-materijalnih sredstava iz kasarne. U toj evakuaciji nije bilo teškog naoružanja ni naoružanja koje bi moglo da ide po gradu u slučaju napada na kolonu. Svi mi smo bili naoružani samo ručnim naoružanjem – automatske puške i pištolji. Stvarali su se takvi uslovi da smo razmišljali da li ćemo bezbijedno izaći iz Tuzle. Oko 12. maja nam je saopšteno da vojska 15. maja mora izaći iz grada. Provociranja su osim po noći, počela i po danu. Čim bi vidjeli da nismo u zgradama kasarne, sa okolnih brda bi počele provokacije, pucnjevi i slično. Iz straha, sa sobom smo nosili lično naoružanje, ali nismo odgovarali ni na šta. Oko 800 vojnika je bilo u kasarni i tvrdim da niko nije uzvraćao na provokacije“, ističe Ilić.

Kako on navodi, pregovori između Generalštaba i vlasti u Tuzli su tekli i, nakon dogovora, dobijena je saglasnost da srpska vojska izađe iz Tuzle u pravcu Tuzla-Banj brdo-Ugljevik-Bijeljina uz obećanje da će vojska bezbijedno napustiti grad.

„Tog 15. maja oko pola 12 smo krenuli sa prvom kolonom i na raskrsnici Brčanske Malte, izašla su naoružana lica, Zelene beretke. Već su bile postavljene čelične barikade i pokazivali su da se vratimo u kasarnu. Ispostavilo se da oni tada nisu bili pripremljeni da izvrše ono što su izvršili kasnije. Poslije ponovnih pregovora i ponovnog čvrstog obećanja, oko 18.30 časova ponovo je kolona krenula da izađe ka Banj brdu. Kod Remontnog zavoda, čula se pucnjava. Ja sam tada bio u 17. vozilu zajedno sa Slavkom Novakovićem i Mićom Maksimovićem koji je bio vozač. Učesnici kolone mogu da potvrde da nisu tačne priče da smo mi prvi počeli sa otvorenom vatrom i da smo prevozili teško naoružanje“, priča za Dešavanja u Bijeljini Ilić.

Svjetlost pravde je bila na vidiku hapšenjem Ilije Jurišića
Srpska vojska nije imala priliku da izađe iz kamiona i da se zaklone iza zgrada. Kako Ilić navodi, prvih desetak vozila je pušteno, ali je vatra otvorena na ostatak kolone.

„Kada sam pokušao da izađem iz vozila i pomognem već ranjenom vojniku, ranjen sam u lijevu ruku, a potom i u desnu, tako da su mi automatski obje ruke otkazale. Kad sam se vratio u kamion, vidio sam ranjenog Slavka Novakovića, naslonjenog na haubu vozila. Tada sam vidio da sam ranjen i u predjelu stomaka i da krvarim – zadobio sam pet metaka. Srećom po mene i Slavka Novakovića, vozač nije bio ranjen, pa je kamionom uspio da izađe do Požarnice i u dio slobodne teritorije. Mi preživjeli i dan danas očekujemo kakvu-takvu pravdu. Svjetlost pravde je bila na vidiku hapšenjem Ilije Jurišića koji je kasnije oslobođen. Ja sam 2009. godine od Tužiteljstva BiH dobio Rješenje u kome se navodi da sam učesnik kolone i da sam ranjen, ali da se obustavlja postupak protiv Selima Bešlagića i ostalih u nedostatku materijalnih dokaza. Da je samo jedan vojnik ranjen ili ubijen, mora postojati neka odgovornost“, istakao je Ilić.

Radojica Ilić je objasnio da se na ovaj način ne dozvoljava da se ovaj slučaj ratnog zločina dovede do kraja i da su svi koji su bili u lancu komandovanja po sili prirode pomrli ili su na ivici smrti i smatra da će ovaj predmet vjerovatno biti zatvoren, ako već dosad i nije.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

POVEZANE VIJESTI

UGLJEVIK: Perić i Lazić uručili novu opremu za FK „Budućnost“ iz Ravnog Polja (foto)

NOVA OPREMA ZA FK „BUDUĆNOST“ IZ RAVNOG POLjA Načelnik opštine Ugljevik Vasilije Perić,  zajedno sa  predsjednikom  Skupštine opštine Zoranom...

ŽRK “RADNIK” IZ BIJELJINE KORAK BLIŽE TITULI

ŽRK "RADNIK"- ŽRK "BORAC" 30:29 (17:16) U derbiju kola 1.lige Republike Srpske za žene, koji je danas odigran u...

Episkop Fotije u Ugljevičkoj Obriježi: Duhovna radost Božjeg naroda

Njegovo preosveštenstvo episkop zvorničko-tuzlanski Fotije poručio je da su post i molitva potrebni svima te da se treba...

Ko će biti kandidat SNSD za gradonačelnika Bijeljine? (foto)

Opozicija u Banjaluci na predstojećim izborima za gradonačelnika izlazi za sada u najmanje dvije kolone, a što će...