Resavski vojvoda, ispalivši iz kubure hitac u skladište municije u šancu na uzvišenju Čegar kraj Niša, u jeku borbe s brojčano nadmoćnim Turcima u Prvom srpskom ustanku. Eksplozija je digla šanac u vazduh, usmrtivši i branioce i 6.000 Turaka koji su upali u utvrđenje. Sinđelić se u maju 1809. sa 3.000 Resavaca pridružio ustanicima koji su nameravali da oslobode Niš. Na Čegru je bio u najisturenijem od šest srpskih šančeva i na njega je napad usmerio komandant Niške tvrđave, Kuršid paša, ali su ustanici odbili više turskih juriša. Kad je uvideo da proređeni branioci, uprkos neviđenom herojstvu, ne mogu da odole turskoj sili, zapalio je skladište municije. Posle bitke, paša je, da bi zastrašio Srbe, naredio da se od glava poginulih ustanika ozida kula, koja je dobila naziv Ćele-kula. Prvobitno su na njoj bile 952 lobanje, a sada
je ostalo svega nekoliko desetina. Taj spomenik i danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost.
Sinđelić je učestvovao u svim borbama u Pomoravlju od početka ustanka 1804. i istakao se u bojevima na Ivankovcu 1805, kad je za pokazanu hrabrost dobio čin vojvode, i na Deligradu 1806, pod komandom Petra Dobrnjca.
Stevan Sinđelić je rođen 1770. godine u selu Grabovac, u Okrugu moravskom. Njegov otac, ugledni zanatlija Radovan Rakić je umro vrlo mlad, pa se Stevanova majka, Sinđelija, preudala. Zato su ga ljudi po majci Sinđeliji prozvali Sinđelić. Pre ustanka služio je kod čuvenog resavskog kneza Petra, koga su dahije pred početak ustanka posekle. Još pre nego što će podići ustanak, Karađorđe je prelazio preko Velike Morave i sastajao se sa Sinđelićem i dogovarao se o početku ustanka, pa je Sinđelić počeo da prikuplja narod resavskog kraja za ustanak protiv osmanske vlasti. Čim je objavljen ustanak u Orašcu, Karađorđe je o tome obavestio Stevana Sinđelića.
Stevan Sinđelić je odmah pobunio celu Resavu. Osmanlije, koji su bili u Ćupriji, čim su čuli za ustanak Srba kreću protiv ustanika. Stevan Sinđelić je to na vreme saznao, pa ih je spremno dočekao na Jasenjaru, između Svilajnca i Ćuprije i potukao do nogu. To je bilo njegovo prvo bojevanje i prvi ratni uspeh.
Posle toga, Sinđelić je učestvovao u boju na Ivankovcu sa Milenkom Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, gde su svi skupa pobedili Hafis-pašu, kad im je Karađorđe došao u pomoć. U boju na Ivankovcu, Stevan Sinđelić se pokazao kao dobar i sposoban vojskovođa, pa ga je Karađorđe postavio za resavskog vojvodu.
Nakon boja na Ivankovcu, Stevan Sinđelić je sa Dobrnjcem ratovao po moravskoj dolini i osvojio: Ćupriju, Paraćin i Ražanj, do Deligrada. Tu su iskopali i utvrdili velike i jake šančeve u kojima su dočekali niškog Huršid-pašu sa mnogobrojnom vojskom, u isto vreme kada je bio boj na Mišaru (1806. godine).
Posle 1807. i kratkog predaha, došla je za srpske ustanike sudbonosna 1809. godina.
Kod Kamenice, sela nadomak Niša, Srbi su imali 6 šančeva. U prvom šancu (na brdu Čegar) je bio vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 3.000 Resavaca. Kad su Osmanlije saznali da su se dvojica vojvoda, Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukli s vojskom, i da su usled toga Srbi oslabili, krenuli su jakom vojskom na srpske položaje na Čegru.
Boj je počeo u jutarnjim časovima 31. maja 1809. Osmanlije su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi junaci odbili.
Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Osmanlije su na juriš ušli u šanac. Borba puškama, pretvorila se u borbu kundacima, noževima, i golim rukama. Osmanlije su stalno dobijale pojačanje, dok je Sinđelić na kraju ostao sam.
Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Osmanlije isterati iz šanca i da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ u osmanske ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.
Njegovi potomci postoje u selu Grabovac.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: Srpske vojskovođe
