Legenda srpskog glumišta Ljuba Tadić je od gimnazijskih dana u Kragujevcu, pa sve do samog kraja u Beogradu 2005. godine, strahovito voleo glumu – možda baš zbog toga danas Rade Šerbedžija za njega kaže da je bio najbolji glumac na svetu.
Legenda srpskog glumišta Ljuba Tadić
Ljubav prema glumi Tadić je otkrio 1944. godine, kao 15-godišnji dečak koji se učlanio u tada tek osnovano Kragujevačko pozorište. U narednih pet godina tamo je odigrao oko četrdeset uloga, a onda je upisao Akademiju pozorišnih umetnosti i prešao u Beograd, gde je ubrzo izgradio ime koje se izgovara s poštovanjem u glumačkim krugovima. Zanimljivo je da i pored svega toga nikadnije voleo da ga nazivaju bardom srpskog glumišta – nije mu to prijalo. Iako je malo ko više od njega zaslužio to zvanje. Rade Šerbedžija je za Ljubu rekao da je najbolji glumac kojeg je ikada video.
“Silno sam ga voleo. Baš silno. On je najveći glumac na svetu. Od njega su svi naučili mnogo. Bio je kontrabas koji je u času znao postati violina. Savršenstvo inteligencije, snage i emocije. Imao je briljantnu tehniku i intuiciju”, rekao je on prošle godine.
Suprugu Snežanu Nikšić, takođe glumicu, Ljuba je upoznao u Ateljeu 212 i za njom odmah izgubio glavu. Kada su se prvi put sreli, on je već bio u punoj kreativnoj snazi, a Snežana je bila na samom početu karijere. Ovo je, nažalost, bio jedan od najtežih perioda u životu velikog glumca, jer je imao problema sa alkoholom. Iz tog pakla ga je izvukla upravo Snežana.
“Ima čovek uspona i padova. To je bilo vreme mojih padova. Veliki ljudi imaju malu sujetu. Meni je trebao ceoi život da to naučim. Snežana me je izvukla iz tog pakla. Kad sam nju ugledao na probi u Ateljeu, kao da sam video Sunce”, rekao je Ljuba jednom prilikom.
Snežana je plenila svojom lepotom, ali je bila udata. Ljuba je, mnogo godina nakon svega toga, ispričao kako je jednog dana jurio za njom ulicom Lole Ribara – i nije ga bilo sram jer se zaljubio a “zaljubljen čovek nema čega da se stidi, pod uslovom da je pristojan”, pričao je on. Snežana se kasnije razvela i počela da živi sa glumcem. Tako je počela ljubavna priča koja je trajala dugih 25 godina, sve do glumčevog tragičnog kraja. Glumica je napravila lepu karijeru, ali je devedesetih rešila da se povuče sa scene.
Iako je pred sam kraj života imao problema sa dijabetesom, zbog kojeg su mu i odstranjeni prsti na nogama, to ga nije sprečilo da nastavi da glumi i da se raduje svakoj novoj ulozi. Poslednji put je na daskama koje život znače bio u maju 2005, u predstavi “Kralj Lir”, a nekoliko nedelja pre smrti se vratio sa Tare, gde je bio na rehabilitaciji nakon operacije, i već se uveliko spremao za povratak u pozorište.
Sudbina je imala drugačije planove.
Tog 28. oktobra 2005. godne, Ljuba je izašao u šetnji i na kafu sa svojim starim prijateljem Slavoljubom Slavom Đukićem. Zajedno su prošetali do zgrade u kojoj je Ljuba živeo sa Snežanom i tu se sa rastali. Ljuba je ušao u ulaz, a Slava je nastavio svojoj kući. Kako je svojevremeno sam Đukić ipričao, nedugo nakon toga mu je zazvonio telefon. Bila je to Snežana – pitala ga je da li zna gde joj je suprug. Oboma im je odmah bilo jasno da nešto nije u redu. Snežana ga je kasnije našla na stepenicama u njihovoj zgradi. Pretpostavlja se da se okliznuo i udario glavom o zid. I tako je otišao naš velikan, na nekoliko metara od supruge koja ga čeka, ni ne znajući šta se dešava.
Veliki vladar scene
Radoznalog duha i silne energije, Ljuba Tadić je bio glumac po rođenju. Imao je visoko mesto u glumačkoj hijerarhiji u Srba.
Milan Grol, jedan od pionira naše teatrologije, napisao je da je glumac Pera Dobrinović bio veći od svoje slave, a iz Grolovog eseja o Dobrivoju – Dobrici Milutinoviću može se zaključiti da je Dobričina slava bila veća od njegovog talenta. Ako Grolova teatrološka merila primenimo na glumca Ljubu Tadića (1929-2005), možemo zacelo zaključiti da su glumačka veličina i glumačka slava Ljube Tadića bile u idealnoj proporciji; ova konstatacija pomoći će nam da Ljubi odredimo mesto u glumačkoj hijerarhiji u Srba.
Ljubina glumačka slava neosporna je; danas postoje video-zapisi pozorišnih predstava u kojima je ostvario vrhunske uloge, igrao je na filmu i televiziji i taj zbir njegovih blistavih uloga trajno je sačuvan i biće mogućno ocenjivati njegovu umetnost i u nekim budućim vremenima. Istovremeno, ove filmske i video trake pružaće dokaz o Tadićevom glumačkom umeću, čime će se izbeći priča o efemernosti glumačkog poziva.
Radoznalog duha i ogromne energije, Ljuba Tadić je bio glumac po rođenju. Sam talenat, razume se, nije dovoljan da bi se dospelo do najviših vrhova, i Ljuba je to znao. Brusio je talenat ne samo neprekidnim radom, već i neprestanim promišljanjem i traganjem za suštinom glumačke umetnosti. Pozorište je poznavao u svim njegovim detaljima, ali sam nikada nije hteo da režira. Želeo je da bude glumac, ali ne od onih koji čekaju da im se pruži prilika da ostvare željenu ulogu; svoje uloge je odabirao vodeći računa o ostvarivanju određene pozorišne poetike ili programa. Nije se zalagao za samo jednu estetiku, nije delio pisce na strane i domaće, čini se da ih je klasifikovao na one koji pišu kako njemu odgovara i one druge.
Za Televiziju Beograd snimao je mnogo, za razne programe, ali izdvajaju se njegove uloge u televizijskim dramama i igranim serijama. U mojoj drami “Glineni golubovi” igrao je, razume se, glavnu ulogu, porodičnog tiranina i nekadašnjeg političkog moćnika koji je sada na biološkoj granici života. Ulogu je rešio osnovnim stavom, sakrivanjem očiju od sagovornika, a kao pomoćno sredstvo koristio je potmuli glas i nejasno izgovaranje rečenica. Na snimanju sam bio iznenađen Ljubinim rešenjem, jer glumcu su oči uvek jedno od najznačajnijih izražajnih sredstava. “Slušajte, Radomire, kamera će dovoljno da prikaže moje oči. Ali, partneri ih neće videti, iz dva razloga: prvo, on (junak) ih prezire i uopšte neće da ih vidi i drugo, junak se istovremeno od svih njih stidi.”
U televizijskoj verziji “Koštane”, u Ravasijevoj režiji, tumačio je lik Mitka. Bio je uzbuđen, jer je smatrao da je našao put do nekog drugačijeg Mitka. Dok je, kostimiran, čekao da uđe u studio objasnio mi je kako vidi legendarnog Stankovićevog junaka: “Mitke je lažov! On je slab! Izmislio je priču o Redžepovici koja ga čeka i koju muž ubija zbog neverstva. U Mitku nema herojstva, već samo zaklanjanja iza reči i pesme. Ali, osnovno je da je lažov, mitoman koji nema snage…”
Godinu dana pre “Koštane”, 1975, kada smo pripremali snimanje poezije Vaska Pope, pitao sam Vaska koji bi glumci najbolje govorili njegove pesme. Vasko je nekoliko trenutaka razmišljao i rekao da bi on voleo da stihove tumače Rada (Đuričin) i Ljuba (Tadić). Preneo sam Vaskov predlog reditelju Šijanu i on je pozvao Ljubu. Ljuba je odmah prihvatio zadatak; snimalo se u kamenolomu u Rakovici i Šijan je dobro namučio glumce zahtevajući da poeziju govore u pokretu. Emisija je snimana pod rđavim vremenskim uslovima, ali je naišla na lep prijem kod gledalaca i kritike.
Sreli smo se i u jednom pozorišnom poslu. Dramatizovao sam deo četvrte knjige Dobrice Ćosića “Vreme smrti” i na osnovu ove dramatizacije Petar Zec režirao je predstavu pod naslovom “Bitka za Beograd” u Sava centru. Ovim pozorišnim poduhvatom obeležena je 75. godišnjica bitke za oslobođenje Beograda i bilo je predviđeno da se predstava prikaže samo jednom. Zec je zamislio spektakularnu predstavu sa više od trideset glumaca, mnoštvom statista i raznim efektima. Ljubi Tadiću poverio je ulogu Nikole Pašića. Pašić se pojavljuje u središnjem delu predstave i ovaj lik je nosilac njene političke dimenzije. Iako je za kratko vreme trebalo da savlada veliku količinu teksta, Ljuba je sa zadovoljstvom gradio lik legendarnog političara, tragao za valjanom intonacijom Pašićevih različitih razgovora sa poslanicima velikih sila, ali i za fizičkim gestovima koji upotpunjuju Pašićevo delovanje.
“Slušajte, Putnik, tu predstavu trebalo bi da igra Narodno ili Jugoslovensko dramsko pozorište”, veli Ljuba.
“Sumnjam, Ljubo, da će bilo koje pozorište prihvatiti predstavu s toliko izvođača”, odgovaram.
“Ja sam smislio način”, nastavlja Ljuba, “sveo sam priču na osam glumaca, statiste i orkestar sam izbacio, šta će nam tu kafana i pevačica. Hajde da vi to lepo štrihujete, dijalog rasporedite na osam likova, pa da mi to igramo. Tu su dobri glumci, Mrgud (Radovanović), Miša (Žutić), Voja (Brajović) i još nekoliko. Imamo predstavu!”
“Voleo bih da ste u pravu, ali… Koja će pozorišna uprava prihvatiti tuđu predstavu, pa još dobru? Nema te uprave koja će uzeti gotovu predstavu sa sjajnim glumcima, jer će se onda postaviti pitanje zašto je sama nije pripremila. Ako to učini, izmakla je sebi tle ispod nogu”, odgovaram.
Malo je poćutao. “Velika šteta, imamo gotovu predstavu. Razgovaraću i ja sa nekim pozorištima”.
GLUMA NIJE EFEMERNA
Tadić je osporio tezu jednog teatrologa da je gluma efemerna rečima: “Umetnost glumca trajno ostaje u svesti gledalaca, baš kao što ostaje i utisak o pročitanom romanu ili viđenom filmu. Ta senzacija jeste razlog zašto postoji stvaralaštvo. Dok je gledalac živ pamtiće kreaciju glumca, pa se zato ne može govoriti o prolaznosti glumačke umetnosti.”
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com/rojaliskickiclub