Savo Milošević je direktno iz Podrinja iz Janje prešao u redove beogradskog Partizana. U inostranstvu je, kao retko ko, proveo 14 godina, ali Partizan je ljubav koja ne prolazi. Sanjari da reprezentaciju BiH kroz baraž odvede na Evropsko prvenstvo naredne godine u Nemačkoj.
Fudbalski san kao i svaki drugi san, dakle, i san Save Miloševića zapravo je životna stvarnost od koje se ne beži, a i zašto bi?! Jedva punoletan, prešao je u Partizan, došao je iz rodne Bijeljine, i odmah se među vršnjacima nametnuo kao golgeter što je kasnije samo još dograđivao. I zaista je postao evropski strelac pred kojim su se svi odreda klanjali. Odigrao je blizu 660 zvaničnih utakmica, postigao preko 300 golova, u dresu Beograđana, Aston Vile, pa više španskih klubova, te Rubina iz Kazanja, sve do 102 nastupa za reprezentaciju SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije. Teško je naći sličan primer uopšte u evropskom fudbalu kao što je bio primer Partizanovog vragolana.
Predstoje brojni praznici, verovatno je talas pretprazničnog raspoloženja zapljusnuo i Savu Miloševića, uz želju da mu naredni period donese ispunjenje svih želja.
„Kako godine idu, a sada sam u ozbiljnim godinama, ja sam okrenuo ’peticu’, želje se svedu suštinski i svode se na ono da budemo svi živi i zdravi. Prvo deca naša, pa onda i svi mi sa njima. Na nama je da učinimo sve što je do nas da se te želje ostvare. U svakom slučaju, kao što želim svojim srodnicima i prijateljima i svim čitaocima želim dobro zdravlje, uspeh i sreću. Sve drugo kako bude“, započeo je razgovor Milošević, a prenosi sportdc.net.
Rođen je u Bijeljini. Husref Musemić je iz Janje, ali pre Sarajeva i Crvene zvezde afirmaciju je stekao u Radniku. Admir Smajić je pre Partizana takođe nosio dres tima iz Bijeljine. On nije, on je odmah iz Janje došao u Partizan.
„Počeo sam da igram u Podrinju iz Janje u mlađim kategorijama. Mlada reprezentacija Jugoslavije igrala je kvalifikacionu utakmicu sa Velsom. Tada sam debitovao za prvi tim Podrinja sa 14 godina u prijateljskom meču protiv selekcije tadašnje naše zemlje. Postigao sam gol. Tadašnji selektor mlade reprezentacije Jugoslavije , čuveni Ivan Čabrinović preporučio me kadetskoj selekciji Jugoslavije. Počeo sam da igram i tako je sve krenulo“, priseća se Milošević.
Za prvi tim Partizana debitovao je sa 19 godina. U prvoj sezoni postigao je impozantnih 14 pogodaka, a onda naredne dve sezone bio je prvi strelac šampionata. Jedan je od najzaslužnijih za Partizanovu drugu duplu krunu. U crno – belom dresu odigrao je 98 prvenstvenih utakmica, postigavši čak 65 golova. Šta je Partizan za Savu Miloševića?
„Prezadovoljan sam kada čujem i vidim sve te brojke. Žao mi je što sam prerano otišao iz Partizana. Praktično sam imao 21.5 godinu kada sam otišao u Aston Vilu. Te brojke za tri godine su fenomenalne. Partizan je za mene nešto posebno. Mnogi su pokušavali da objasne tu ljubav, ali jedan od najvećih, najpoznatijih i najpriznatijih navijača Partizana Duško Radović rekao je da se za sve navija, ali Partizan se voli“, podseća Milošević.
Osvojio je sa Partizanom dve titule i jedan trofej pobednika kupa.
„Svaki trofej ostvaren sa velikim klubom je značajan i dragocen. Možda titule imaju veću vrednost. Ta druga godina kada smo osvojili duplu krunu bila je posebna. Otišli su Peđa Mijatović, Slaviša Jokanović, Branko Brnović, Buda Vujačić i slabo ko je verovao da možemo doći do duple krune. Otišli su najbolji i najiskusniji fudbaleri, ali mi mlađi smo izneli teret odgovornosti i uspeli smo. Zato su ta dva trofeja i najvrednija“, naglašava Savo Milošević.
Večiti derbiji u njegovo vreme bili su veći i lepši nego danas što su. Često je pogađao mrežu večitog rivala. Za aktera onog vremena mnogo je toga predstavljala ta svetkovina fudbala.
„Derbi je vremenom postao institucija. Bio je institucija i pre moje generacije i mnogo pre nas. Gradili su je veliki fudbaleri naših prostora. Stvoren je rivalitet koji je do pre par godina bio zdrav. Nažalost, poslednjih godina ide se na to da se protivnik unizi. Institucija i dalje postoji, ali treba je negovati i čuvati da bi nam večno trajala“, govori Milošević.
Blistave partije u Partizanu preporučile su ga brojnim inostranim klubovima. Prešao je u Aston Vilu, nastupao u više španskih klubova, jedno vreme bio i u Italiji, u Rusiji je okončao karijeru. Rubin Kazanj je sa njim prvi put postao šampion, a njegov pogodak protiv Saturna promovisao je taj klub u šampiona Rusije.
„Taj gol značio je završetak moje karijere. Kada sam taj gol postigao pomislio sam da bi bilo dosta od mene. Podatak na koji sam najviše ponosan je da sam konstantno igrao u inostranstvu. Čak 13 godina bio sam u najjačim evropskim, pa i svetskim ligama: engleska, španska i italijanska. E sad, koliko sam uspeo, kakav sam bio igrač, neka o tome drugi govore. To je nešto na šta sam ponosan. Sve drugo su brojke, statistika, ljudi će sami da procenjuju“, nastavlja Milošević.
Za reprezentaciju SR Jugoslavije, SCG i Srbije nastupao je u 102 meča, postigao je čak 37 golova. Na Evropskom prvenstvu 2000.bio je , zajedno sa Patrikom Klojvertom, najbolji strelac šampionata sa 5 postignutih golova, s tim što je odigrao jedan meč manje od Holanđanina. Jubilarni 100.nastup imao je na Mundijalu u Nemačkoj 2006., kada je selektor bio veliki Ilija Petković. Od reprezentacije se oprostio u meču protiv Bugara kada je dva puta tresao njihovu mrežu. Zaista, brojke i uspesi za svako poštovanje.
„Igranje za reprezentaciju uvek je od posebnog značaja i predstavlja posebnu težinu. Što se tog dela tiče, ponosan sam na ono što sam uradio. Broj utakmica koje sam odigrao i broj golova koje sam postigao zaista su impozantni, ako znamo da u ono vreme nije se igralo toliko utakmica na godišnjem nivou kao danas. Praktično sam za reprezentaciju igrao 12 godina kod više selektora i svi oni su računali na mene. Trudio sam se da uvek dam svoj maksimum. Suština i jeste da ako igrate za nacionalni tim svoje zemlje, da date svoj maksimum. Mislim da sam davao najviše što sam mogao u tom momentu“, nastavlja Savo Milošević.
On bar ima prijatelja na sve strane. Ima ih i u redovima Crvene zvezde, ali i širom nekadašnje Juge, pa i Evrope i sveta. Praznici su povoljna prilika da se čuju.
„Imam ih dosta. Stotine i stotine igrača , saigrača i onih protiv kojih sam igrao. I hiljade je takvih. Teško se čuti sa svima njima, ali čujem se sa velikim brojem njih. Diskutujemo o određenim temama, često i o fudbalu. Fudbal vam pruža priliku da proputujete svetom i upoznate veliki broj ljudi. Nastupao sam za osam inostranih klubova, upoznao igrače sa svih kontinenata, različitih vera, nacija i to je ogromno iskustvo i privilegija. Kada upoznate različite kulture, onda i sebe tako obogatimo na neki način. Ponosan sam i na tu činjenicu“, govori Milošević.
Bio je pomoćnik selektora Crne Gore, bio je trener svog Partizana, uveo ga je u Ligu Evrope, radio je kao trener Olimpije iz Ljubljane, sada je selektor BiH. Svoj prvi trenerski trofej dokučio je u finalu Kupa Jugoslavije 2019.godine kada je savladana Crvena zvezda. Bio je potpredsednik FS Srbije. Šta bi učinilo zadovoljnim Savu Miloševića kao trenera, selektora ili sportskog funkcionera? Možda da kroz baraž odvede BiH u Nemačku na prvenstvo kontinenta.
„Uvek sam pred sebe postavljao najveće moguće ciljeve. Veliki izazov je baraž u martu gde imamo dve utakmice i veliku šansu da odemo na EP. Moj fokus je trenutno samo na tome i ne razmišljam o drugim stvarima. Trudim se da to prenesem i na igrače. Mislim da su u velikoj meri svi svesni i prilike i težine zadatka koji je pred nama , ali ja verujem da uz jedno maksimalno angažovanje, koncetraciju i taktičku disciplinu, kao i jedan voljni momenat možda nas i odvedu u Nemačku“, priželjkuje Milošević.
Mnogi veruju da bi jednog dana mogao svoj Partizan da odvede u Ligu šampiona.
„O tom, po tom! Jednu epizodu sam već imao. Da li će biti druga, ne znam. Nisam prorok. Ne bih da spekulišem. Videćemo šta donosi vreme. U sportu je kao i u životu, treba čovek da ima fokus na ono što trenutno radi, da se ne opterećuje drugim stvarima“, dodaje Milošević.
Sin Nikola talentovan je za sport, možda dostigne očeve domete, mada – biće teško!
„Moja deca imaju svoj put. Ne bih to mešao. Za mene je najbitnije da su dobri ljudi, veliki su. Živimo u teškim i izazovnim vremenima, pa je najbitnije da su lepo vaspitana deca i da su dobri ljudi. Naravno, imaju svoje živote i treba da ih imaju. Na nama je bilo da ih osposobimo za to. Mislim da smo u dobroj meri uspeli i sada je sve na njima“, zaključio je Savo Milošević.
Da li se Savo Milošević, fudbalski znalac evropskog kalibra, vraća po svoje tako što je plovio trenerskim vodama sve do selektora reprezentacije BiH. Koliko se vraća, toliko i sanja nedosanjani san da je fudbal smisao njegovog ukupnog života.
Možda i jeste…
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: sportdesavanjaubijeljini.com
