Prošlo je oko 80 godina od Drugog svetskog rata i nemačke okupacije naše zemlje, a uzbudljiva ratna odiseja beogradskog vatrogasca Radovana Dimovića ostala je i do danas skoro sasvim nepoznata. A vredi da se čuje.
Samo mesec dana posle prve ustaničke puške u Beloj Crkvi 1941. godine, Dimović je napustio Požarnu četu u Beogradu u kojoj je predano služio prethodnih šest godina i krišom se prebacio u okolinu Obrenovca, gde se priključio Posavskom partizanskom odredu kojim je komandovao Koča Popović. Od prvih dana u brojnim borbenim dejstvima pokazao je izuzetnu hrabrost, zasipajući neretko i iz rizičnog stojećeg stava mitraljeskim rafalima neprijateljske položaje. Međutim, uskoro su Nemci preduzeli veliku oružanu ofanzivu protiv partizana pa je njegov odred morao da se povlači prema Užicu, a potom dalje ka Sandžaku.
U isto vreme, posle čuvene bitke na Kadinjači u kojoj je učestvovao, Dimović i mali broj saboraca ostali su odsečeni u pozadini i spas su videli u prebacivanju preko Drine u Istočnu Bosnu. Međutim, pri pokušaju da se kod Ljubovije ukrca u čamac Dimovića su napali i zarobili četnici i predali Nemcima, a ovi ga internirali u Norvešku u zloglasni logor Korgen, iz kojeg se malo ko vratio živ. Ne želeći da kosti ostavi na dalekom snežnom severu, odmah je počeo da razmišlja kako da pobegne. Prilika za to ukazala se kada je jednog jutra određen da u pratnji naoružanog esesovca raznese kafu nemačkim stražarima izvan logora.
Čim se našao napolju Dimović je skočio na svog pratioca i oborio ga na zemlju, ali zbog iscrpljenosti nije bio u stanju da ga dokrajči pa je počeo da beži. Stražar se pridigao i pojurio za njim pucajući iz pištolja. Prvim metkom ga je pogodio u nogu, drugim u kičmu, gde se zrno zadržalo do kraja života, dok se treći zaglavio u cevi, pa su se begunac i njegov gonič ubrzo dohvatili golim rukama u borbi na život i smrt. Onda je Dimović izvadio iz džepa komad metala koji je ranije našao u logoru i izoštrio trljajući ga krišom o beton, pa je njime sada presekao grlo stražaru i usmrtio ga. Iako teško ranjen, nekako se domogao granice sa Švedskom, koja je bila neutralna u ratu, pa su ga njeni graničari prebacili u Stokholm, gde je smešten u bolnicu na lečenje.
Kad je posle mesec dana prezdravio, švedska policija je nameravala da ga kao partizana isporuči Nemcima. Srećom, u poslednji čas se spasao uz pomoć britanske ambasade, čijim je avionom umakao u London. Tamo se kao partizan stalno konfrontirao sa članovima Jugoslovenske izbegličke vlade, a poseban gnev je izazvao hvaleći u intervjuu za list „Dejli vorker” borbu partizana u Jugoslaviji. Tada su ga naši iseljenici u Kanadi pozvali da bude njihov gost, želeći da iz prve ruke saznaju pravu istinu o ratnim zbivanjima u Jugoslaviji.
Preletevši Atlantik, Dimović je u više nastupa i intervjua velikim listovima raskrinkao saradnju četnika s okupatorom, što je za tamošnju javnost bila prvorazredna senzacija, jer se u Kanadi, kao i u SAD, do tada Draža Mihailović veličao kao heroj i prvi evropski gerilac.
Kad se vratio u Englesku, Dimović je učinio još jedan hrabri gest. Dok su u januaru 1944. njegovi vatrogasci slaveći u Beogradu Badnje veče tajno slušali emisiju Radio Londona na srpskom jeziku iznenada se iz radija začuo glas: „Ovde Radovan Dimović. Dragi vatrogasci Beograda, ako me slušate, želim vam srećan Božić i nadam se da ćemo se uskoro videti u slobodi.” To je oduševilo njegove drugove, jer tri godine nisu ništa znali o njemu. Zaista, krajem te godine obreo se u našoj zemlji, pa se kod Šida dobrovoljno prijavio da ratuje na Sremskom frontu, tukući kao artiljerac neprijatelja sve do oslobođenja. Po demobilizaciji najzad se u Beogradu video i pozdravio sa svojim drugovima, ali nije hteo da ostane dalje u vatrogasnoj službi, već je otišao u Novi Sad da vozi autobus, dočekavši za volanom i penziju. Nažalost, nije dugo uživao u njoj jer je od posledica ratnih rana preminuo u 63. godini. Sahranjen je u rodnom selu Jarak kod Sremske Mitrovice.
Začudo, za sve što je preživeo i učinio za svoju zemlju i slobodu svog naroda, ovaj veliki rodoljub nikad nije dobio bilo kakvo društveno priznanje. A možda bi, u znak počasti, jedna od vatrogasnih stanica u Beogradu mogla da se nazove njegovim imenom ili, pak, neka od bezimenih ulica u našem glavnom gradu.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: politika.rs
