Mladi Nebojša Mitrović, rođeni Lozničanin, profesor je Metodike nastave fizičkog vaspitanja na Pedagoškom fakultetu u Bijeljini. Doktorske studije je završio sa 27 godina kao najmlađi doktor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu. Za portal Dešavanja u Bijeljini je govorio o svojim studentskim danima, izboru zanimanja, kao i koliko je bitno voljeti ono što radiš.
Koji je momenat u tvom životu bio ključan da upišeš fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i da poželiš da budeš profesor jednog dana?
Čitavog života sam se bavio sportom i voleo sam sport, a, pored toga, voleo sam istoriju i geografiju. Jedan od uzora tokom mog školovanje bio je moj profesor fizičkog vaspitanja koji je u meni izazivao neko divljenje i na osnovu njegovog rada, pedagoškog, ali i vaspitnog, ja sam se ipak odlučio za fizičko vaspitanje. Od prvog razreda osnovne škole, aktivno sam bio u sportu, pa je taj fakultet bio kao logičan slijed.
Da li si se tokom svih ovih godina, koliko si profesor, ijednog momenta pokajao što si se odlučio za to zanimanje?
Nisam. Mislim da je to jako lijep posao, human, ali u današnje vrijeme i jako izazovan s obzirom na stvari koje se dešavaju, ne samo u zemlji i regionu, nego i u svijetu. Akcenat obrazovanja 21. vijeka više nije na profesoru, učitelju, nastavniku nego je na deci, studentu, učeniku i samim tim to zahteva i od nas mnogo više i truda i zalaganja i da te informacije, koje dolaze do učenika, studenata i dece generalno, usmerimo u pravom smeru, dakle na dobrobit opšteg društva, ali i zajednice u kojoj živimo.
Koliko se razlikuju studenti i program studiranja, kada si ti bio student i sada?
Razlike su velike. Ja sam studirao u nekom prelaznom periodu Bolonje koji još uvek nije bio u potpunosti utemeljen. Međutim, današnje studiranje i u moje vreme se mnogo razlikuju. Kada govorimo o protoku informacija koji danas studenti imaju na raspolaganju, možemo istaći pozitivne strane, s obzirom na to da jako lako dolaze do literature i potrebnih informacija, za razliku od nas koji smo tada morali da uložimo višestruko više vremena kako bismo prikupili potrebne informacije i znanje – danas je ono na dva-tri klika od nas.
Koliko studenti danas koriste te prečice, odnosno, koliko je teško biti student u smislu da se ipak prenese znanje studentima i da ga oni prihvate kao takvog, a ne da plaćaju da im se urade radovi, da bi polagali ispite i sl.?
Nažalost, to je jako prisutno kod nas. Iz razgovora sa kolegama, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva, vidim da je to sve masovnija pojava. Ne znam ko je tu direktni krivac, možda su to saznanja da se na pojedinim mjestima jako brzo dolazi do diploma, pa idu tim putem u želji da bez uloženog truda ostvare i materijalizuju svoje ciljeve. To se dešava i ovde kod nas i mi se trudimo da to sankcionišemo. Već nekih četiri do pet godina unazad smo uveli detektor za plagijarizam. On, nažalost, ima mana, ali se trudimo da maksimalno sakncionišemo sve te pojave koje se dešavaju u društvu kako bismo jednostavno oblikovali studenta da sutra, radeći ono što je najsvetije svakom roditelju, da vaspitava nečije dijete, postavlja zdrave temelje društva. Smatram da je učiteljska i vaspitačka profesija temelj svakog društva i da oni moraju da nauče sutra i lekare i inžinjere i pilote i policajce i sudije. Ako im oni ne postave te prave ljudske vrijednosti, ali i moralne, u tom slučaju društvo će zakazati.
Danas su neke drugačije generacije, a kao mlad profesor više si blizak njima. Koliko je bilo teško unijeti novine u obrazovanje, kako ste uspjeli pomiriti mladost i iskustvo u saradnji sa starijim profesorima?
Ti antagonizmi su sve prisutniji i dan danas, a pogotovo je to izraženo kod starijih kolega, jer nauka jako brzo napreduje. Tu je, recimo prisustvo informacionih tehnologija, vještačke inteligencije, mnogih drugih softverskih alata koji se primjenjuju, a koji su jednostavno toliko brzo bili inkorporirani u sistem, da neko ko je to za trenutak preskočio ili nije pratio, postalo mu je nemoguće da prihvati. Iz tog razloga smo nailazili na antagonizme u vidu toga da se to odbacuje, a jednostavno čovjek nije radio na sebi.
Prije određenog vremena, počelo se sa organizacijom raznih naučnih skupova, međutim, u to doba su studenti pisali naučne radove kako bi mogli kasnije lakše odrade master radove. Koliko se to danas promjenilo, da li studenti radije pišu radove ili i dalje ima dosta toga da pišu samo zato što će im trebati?
Iz ličnog iskustva i rada sa studentima, još u momentu dok sam bio asistent, trudio sam se sve vreme da animiram studente, da kroz obavezne seminarske radove, pokušam da ih izvedem na put da sami istražuju teme koje njih zanimaju i da to posle publikuju na naučnim skupovima. Recimo, na naučnom skupu 2013. godine generacija studenata sa kojima sam radio je imala jako veliki broj radova koje su prijavili i koje su uspešno prezentovali, a kasnije publikovani u zborniku radova i naučnim časopisima. Mogu reći da uvek postoji jedan procenat studenata koji su zainteresovani da učestvuju na tim konferencijama, koji su zainteresovani da više nauče, da nešto dodatno čuju, da steknu dodatna iskustva, upoznaju autore, profesore, saradnike iz zemlje i regiona, a, naravno, da postoje i oni koji nisu zainteresovani i rade samo to što je na minimumu da ispune obaveze i da se završi na tome.
Više od decenije od dobijanja zvanja diplomirani – koja je poruka, sa tim iskustvom, studentima, odnosno koliko je bitno završiti fakultet, koliko je bitno steći zvanje?
Ja smatram da je fakultet jako bitan u životu svake osobe i da fakultet ne mora da bude garant uspeha, ali da mi svakako ne učimo za fakultet nego za život. Sve zavisi na koji način se neko postavio tokom studija, na koji je način radio – da li zato što mora ili nije znao šta će drugo ili zato što je to voleo. Mi imamo različite studente i saradnike koji su radili to nešto što su morali, ali imamo pak i izvrsne stručnjake koji su radili to što su voleli i kada su radili to što su voleli, oni to uopšte nisu smatrali poslom, oni su to smatrali zadovoljstvom. I sam sam jedan od njih. Posao mi nikad nije bio teret i uvek mi je bio zadovoljstvo. Smatram istinski da nema ni bolje, ni lepše profesije, u nekom momentu kažem i svetije, nego što je prosveta. Uvek akcenat stavljam da dete, na decu s obzirom na to da je svakom roditelju njegovo dete najsvetije, a onaj ko radi sa njegovim detetom, dakle, treba da bude jako sposoban i učen da bi mogao da nauči to dete i da njemu prenese najkvalitetnija znanja.
Koja je poruka studentima pri izboru fakulteta?
Poruka studentima pri izboru fakulteta je da uvek upisuju ono što vole i nikako ono što im nameće porodica, sredina, neki materijalni razlozi. Dakle, uvek strogo ono što voli. Zašto? Vi kad ste najbolji, bilo koja profesija da je u pitanju, vi ćete biti ostvareni u svakom smislu te reči. Recimo, vi ne možete da se obogatite u nekim profesijama, ali i ne treba, nije poenta života da se obogatimo. Vi danas ne možete spavati u dva kreveta, ne možete jesti sedam do osam obroka u toku dana, ne možete popiti deset pića, dakle poenta nije ni u tome, jednostavno poenta je da vi budete zadovoljni tokom celog života i da to zadovoljstvo prenosite na druge i tu harizmu tokom obavljanja svog posla.
Voljeti šta radiš ili raditi što voliš?
Raditi što voliš.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
