Na vrata su joj zakucali novinari "Njujork tajmsa" i Bi-Bi-Sija i pre nego što se po sarajevskoj čaršiji pročulo da je njena džezva za kafu otišla kao poklon za bivšu prvu damu SAD, Mišel Obamu. Kupio ga je lični kuvar porodice Obama.
U zanatsku radnju Nermine Alić, u Kovačima, tik iznad baščaršijskog sebilja, doveli su ga ljudi koji znaju da je Nermina jedina žena kalajdžija i kazandžija u Evropi. I da je jedna od retkih koja i dalje kuje i kalajiše džezve, šećerluke, fildžane i table (poslužavnike) ručno, dok sve veći broj njenih kolega robu uvozi iz Turske. Ove godine je ona zaslužna za baklju kojom je zapaljen plamen na 14. Evropskom omladinskom festivalu u Sarajevu (EJOF), u znak sećanja na 14. Zimsku olimpijadu, održanu u ovom gradu 1984. godine.
– Kuvaru Obaminih su predlagali da kupi svećnjak za Mišel nalik džezvi, koji sam sama dizajnirala. Ti svećnjaci su unikatni, moj zaštitni znak. Međutim, rekao je: "Ne, želim da joj kupim nešto u čemu mogu i da joj kuvam" – priča Nermina.
OVA apsolventkinja vajarstva odrasla je u dućanu svoga oca. Završila je umetničku školu, ali još pre osnovne dolazila je u radnju. Kad hoće da je smire, davali bi joj komad bakra: "Evo, savij nešto". Radije je birala da bude na Baščaršiji, nego da sa prijateljima ide u bioskop. Profesionalno se ovim poslom bavi od 2007. godine.
– Kazandžijski zanat je ručna proizvodnja bakarnih proizvoda za domaćinstvo: džezve, sahani, ćase, šećerluci, fildžani sa zarfom (deo od bakra i kalaja, u koji se stavi fildžan)… Radim i aleme (jabuke) za džamije i buhudare. To je nešto nalik kadionici. Unutra se stavi razgoreni komadić ćumura i koren biljke ud, da miriše kuća. Žena je u ovoj profesiji bilo i pre, ali samo u domenu ukrašavanja. Jedina oblikujem bakar i kalajišem na otvorenoj vatri – objašnjava Nermina.
Kako se menja vreme, tako se menja i upotrebna vrednost njenih proizvoda. Žene sve češće kupuju šećerluke da bi u njima držale nakit, a sahane i ćase za voće. Nermina objašnjava da postoji više načina ukrašavanja, a ona se drži savata.
– U 15. veku je ovaj zanat došao sa Osmanlijama i u početku su zanatlije radile kako su ih Osmanlije naučile. A onda, u 16. veku, razvio se naš karakterističan stil ukrašavanja, koji je do danas ostao nepromenjen. Ne radi se nigde u svetu, osim ovde – priča naša sagovornica dok nam pokazuje ardiju – prostor u kom kalajiše na otvorenoj vatri.
Njen kazadžijski dućan poslednji u svom sklopu ima i ardiju.
– Imala sam lakši početak od mnogih i veliku sreću da nasledim prostor, alate i znanje od oca. Otac se nije plašio da li ću kao žensko biti u stanju da radim ovaj posao, već da li će me kolege i okruženje prihvatiti. Danas sam ravnopravna.
Babo, kako ga zove, donosio je svakog leta kući, u avliju, velike table bakra i dovodio po dvoje-troje ljudi, koji su mu pomagali da ih iseče. Za Nerminu su to bili najsrećniji dani u godini, jer je ostajala gomila otpadaka, koje je mogla da spaja.
U vakufskom dućanu, u kom danas radi, i iz kog često miriše čaj po "tajnoj" recepturi njenog komšije iz obližnje čajdžinice, kazandžije rade poslednjih 200 godina. Otac se prvi latio tog zanata iz svoje porodice, i preselio se ovde iz Kazandžiluka, pošto mu se tamo nije dopalo okruženje. Pridružio se šezdesetih godina prošlog veka dvojici starijih kazandžija u Kovačima. Jedan je ubrzo umro, drugi je otišao u penziju, i tako je dućan ostao da čeka Nerminu. Danas tu, nasmejana, dočekuje mnoštvo turista. Njeni proizvodi putuju do Balija i Kine.
IBRIK ZA GRČKU
– JEDNA Grkinja je kod mene kupila najveći ibrik za vodu, od pet litara, za maslinovo ulje. Rekla je da joj je potreban jer drži restoran u Grčkoj. Osećam se divno kada pomislim da negde tamo daleko sipaju ulje iz mog ibrika – kaže Nermina.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: novosti.rs