General Manojlo Milovanović, ratni načelnik Generalštaba VRS, svedočio je autoru ovih redova, da se iznenadio zašto ga je general Ratko Mladić, komandant GŠ VRS, odmah po formiranju VRS, postavio za svog zamenika.
Milovanović kaže da su Mladić i on zajedno službovali u Makedoniji, jedno vreme su zajedno radili u Komandi tadašnje Treće armije JNA, lične nesuglasice nisu imali, ali profesionalno su među njima, često, „sevale varnice“.
– Neprestano se, kako se to kaže u narodu, nadmudrivali kad su u pitanju bile stručne, vojničke stvari, pre svega kad je reč o taktičnim zadacima, pa su mnogi mislili da, posle toga, nećemo ni reč više da prozborimo, a mi smo nastavljali da se družimo – pričao je autoru ovih redova čuveni general VRS. – Pitao sam Mladića, posle nekoliko meseci, zašto je baš neme postavio za zamenika, na što mi je odgovorio: – Mane, ja se „palim“ na prvu, a ti na treću, ti kao tenkista, znaš da je to najsigurnija brzina.
Odlično su, kaže, sarađivali od prvog do zadnjeg dana, krajem 1996 godine, kada je smenjen ratni „Mladićev Generalštab“. Sve vreme je bio uz Mladića, koga je, kao i drugi, oslovaljavao „šefe“. Pričao nam je da je Mladić snimao svaki razgovor, zašto je to činio nikad ga nije pitao, a njemu lično to nije smetalo.
Ostaće zapamćeno kako je Milovanović, još 1994. godine, kad je Srebrenica bila pred vojničkim padom, pozvao Mladića i Karadžića da se izjasne da li da vojska ulazi u Srebrenicu ili ne. VRS nije tada ušla u Srebrenicu, mada su sve svetske agencije tvrdile da je već ušla, a samo je tada TV Novi Sad, argumentovano i dokumentovano, prikazala da to nije tačno.
– Mladić i Karadžić bili su u inostranstvu, tražio sam da se izjasne, jedan je bio za ulazak u grad, drugi je bio protiv, ostavio sam im da se do ujutru usaglase, ali se nisu javili –pričao nam je Milovanović. – Pošto se nisu usaglasili, povukao sam vojsku, otišao u Krajinu i nikada se više nisam vratio u taj deo RS, a Srebrenicu sam, potom, gledao samo na TV. Bio sam protiv akcije na Srebrenicu u julu 1995. godine, smatrajući da je bolje da meni pošalju te jedinice u Krajinu, koja je bila na velikim mukama. Nisu me slušali i, eto, dogodilo se to što se dogodilo. Objašnjavali su da je akacija u Srebrenici i Žepi bila važna „da bi se povratio vojnički moral, posle nekih poraza“, ali to i nikako nije išlo u glavu.
General Milovanović je propatio i što nije dozvoljeno da srpska vojska uđe u Bihać, mada ga je imala „na tacni“. Tada je, u jednom trenutku, bacio generalske epolete i činove, kada je čuo za suprotnu komandu. Nije krio razočarenja, a nije ni potvrđivao, ali ni demantovao da su za neulazak u Bihać uzete desetine miliona dolara.
Autor ovih redova više puta ga je pitao za njegova svedočenja pred Haškim sudom i drugim sudovima, što mu je, često, prevacivano: – Ne svedočim o konkretnom delovanju bilo kog čoveka, već samo sam, praktično, veštak događaja. Ono što govorim iza toga stojim.
I mnogi strani novinari divili su generalu Milovanoviću, koji su imali priliku da ga slušaju u vreme rata. Tako je nastala priča o „generalu koji ima 50 kilograma, a 48 kilograma mozga“.
Dosta je poštovao, kao retko ko, ne samo prekaljene vojnike i oficire, već i novinare, koji su bili na prvim linijama fronta, gde se najbolje mogla da ustanovi istina. Bio je veliki protivnik ratnog profiterstva.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: novosti.rs