Marko je bio saputnik i pomoćnik apostola Petra, koji ga je u svojoj prvoj poslanici nazvao svojim sinom, ali ne sinom po telu, nego po duhu.
Kada je Marko bio s Petrom u Rimu, vernici su ga zamolili da im napiše o spasonosnoj nauci Isusa Hrista, njegovim čudima i životu.
Tako je Marko napisao jevanđelje, koje je video i apostol Petar, jedan od prvih 12 Hristovih učenika, i posvedočio da je istinito.
Petar je Marka postavio za episkopa i poslao ga u Misir da propoveda. Misir je u to vreme pritiskao gusti mrakom neznaboštva, idolopoklonstva, gatanja i zlobe.
Sveti Marko je, uz Božiju pomoć, uspeo da poseje seme Hristove nauke po Liviji, Amonikiji i Pentapolju.
Iz Pentapolja je došao u Aleksandriju, gde je zasnovao hrišćansku crkvu i postavio episkopa, sveštenike i đakone.
Marko je svoju propoved Marko potvrđivao mnogobrojnim velikim čudima.
Kada su ga neznabošci optuživali da razara njihovu idolopokloničku veru i kada je gradonačelnik počeo da ga traži, Marko je ponovo pobegao u Pentapolj, gde je nastavio svoje delo.
Marko se posle dve godine vratio u Aleksandriju, na veliku radost vernika, čiji se broj višestruko povećao.
Tada su ga uhvatili neznabošci, vezali ga i vukli po kaldrmi vičući: „Povucimo vola u obor“.
Teško povređenog i krvavog bacili su ga u tamnicu, gde mu se prvo javio anđeo koji ga je hrabrio i krepio.
Zatim mu se javio i sam Isus Hrist, koji mu je rekao: „Mir Tebi, Marko, jevanđeliste moj“, a Marko mu je odgovorio: „Mir i tebi, gospode moj Isuse Hriste“.
Zlobni ljudi su sutradan izvukli Marka iz tamnice i ponovo ga vukli po ulicama i ponovo vikali: „Povucimo vola u obor“.
Iznuren i izmožden, Marko je izustio: „U ruke tvoje, gospode, predajem duh moj“, i umro, 68. godine u Aleksandriji.
Sarkofag svetog Marka nalazi se u Veneciji u crkvi posvećenoj ovom jevanđelisti.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
