NJegovo Preosveštenstvo Episkop zvorničko-tuzlanski Gospodin Fotije služio je danas svetu arhijerejsku Liturgiju u Manastiru svetog Nikole u kompleksu Etno sela “Stanišići“ u Bijeljini.
Domaćin, protojerej Žarko Mijatović, dugogodišnji sekretar u Eparhiji zvorničko tuzlanskoj; zajedno sa braćom sveštenicima, kao i današnjim svečarom gospodinom Borisom Stanišićem, ktitorom hrama; dočekao je preosvećenog Vladiku na početku molitvenog sabranja u slavu Božiju, a u čast svetog Nikolaja.
Episkop Fotije se obratio vjernom narodu bogonadhnutom besjedom prizvavši blagoslov na sve svečare koji danas proslavljaju svoju krsnu slavu i poučivši prisutne o životu svetog Nikole:
Časni oci, brate Borise, direktore bijeljinske bolnice, uvažena gospodo, braćo i sestre. Lep i blagosloven dan danas ovde, u Etno selu “Stanišići“, u manastiru našeg svetog oca Nikolaja Čudotvorca. Nema nas mnogo, ali verujem da prebivamo u molitvi, tihovanju i da sozercavamo tajnu vere naše, tajnu Liturgije naše.
Zaista, ako neko želi nešto da zna o Crkvi on mora da se udubi u tajnu Liturgije, tako su govorili Sveti Oci. Jer danas na ovoj Liturgiji, i na svim Liturgijama koje su služene, odvija se Tajna nad Tajnama. Tajna Carstva Nebeskoga, projava Carstva Nebeskoga u istoriji, pričešće Telom i Krvlju Hristovom, Drugi dolazak Hristov i čak i Sud Božiji. Sve to predokušamo i na jedan mistički način doživljavamo u Svetoj Liturgiji. Može da bude i pet ljudi na Liturgiji, da služi sveštenik i dva pojca i dvoje troje ljudi. Ne mora biti mnogo ljudi. Mi smo navikli na masovna okupljanja i sad kada je negde 10000 ljudi ili više onda mislimo da je to ta prava Liturgija. Nije to tako u bogosluženju. Ima mnogo primera, kao na Svetoj Gori, gde su starci živeli asketski, isposnički, imali svoje male crkvice i samo su po dvojica bili tamo. Jedan je bio jeromonah i služio je, a drugi je bio za pevnicom i pevao, odgovarao. I to je Liturgija, to je vaseljenska Liturgija. To je Liturgija na kojoj su oni viđali Anđele Božije, Heruvime su viđali da bivaju sa njima. Toliko je ta Liturgija bila uzvišena, a samo su njih dvojica bili. A zašto je to tako bilo? Zato što su ti ljudi bili svetoga života i jednostavno su prešli jednu granicu običnog, biološkog življenja, kako bi mi rekli i ušli su u Tajnu Crkve, kako je govorio sveti starac Porfirije. A tajna Crkve je tajna Tela Hristovog, tajna oboženja ličnosti. I zato je danas veliki dan.
Ja pišem neke pesme i neke detalje hvatam. Evo na primer, sada se sećam da sam ovih dana pisao da dolazi vreme da će se u svetu glasati za jednog čoveka. Svi smo poslednjih dana bili preopterećeni glasanjem, partijama, partijskom psihologijom koja uništava narode, a posebno naš srpski narod. Ali će i to proći i doći će vreme da se glasa za jednoga u čitavom svetu. Zašto o tome treba pisati? Zato da se ljudi pripreme, da znaju, da naši Srbi znaju, a i svi drugi narodi. Jer taj jedan jedan, koji bude, biće zapravo taj koji će se proglasiti da je Bog u istoriji i Crkva će ga nazvati Antihrist. Dakle ka tome vremenu mi idemo. A nismo dovoljno pripremljeni, zato Crkva treba da govori narodu te možda nekada skrivene stvari, ali jako bitne stvari. Jer se one tiču našeg života ovde i našeg života u večnosti. Kao u vreme komunizma, ko je bio u tom periodu zna, bilo je starih ljudi koji su govorili: “Dete nemoj uzimati crvenu knjižicu”. Neko od ovih starijih zna šta je značilo uzeti crvenu knjižicu. To je značilo odvojiti se od tradicije, od Crkve, od svoga naroda, od svega i postati drugi i drugačiji čovek, sa drugim vrednostima. Tako dolaze i danas “crvene knjižice“ druge vrste i to će biti znak izdaje ili predaje svega onoga što mi imamo ustvari kao tradiciju. A naša tradicija jeste ustvari Sveta Liturgija, naša tradicija jeste Sveto Pričešće. Naša tradicija jeste zajednica sa Bogom, naša bogosluženja i ovo što smo danas doživeli.
Zato je potrebno da slušamo Svete Oce, da čitamo Svete Oce, svete ljude koji su imali posebne darove. Pominjao sam starca Porfirija. Starac Porfirije je išao gradskim autobusom po Atini, – pošto je 33 godine bio sveštenik na Atinskoj poliklinici, tamo je čitao molitve za ljude koji su bili bolesni – i tako, dok se vozio rekao bi: Ovo brdo je puno vode tu treba da se naprave bunari, ljudi su žedni, a tu ima puno vode. Onda kaže: Dole duboko u zemlji ima vode i ja sam je umno probao, pio sam umno tu vodu i dobra je za piće. Mnoge stvari je govorio o duhovnom stanju čak i u Srbiji. To su bile devedesete godine, kada je Crkva još uvek bila u nekom smislu polugonjenja. Dakle to su ti ljudi, kao i starac Pajsije takođe, iz kojih je Hristos govorio. Gospod Isus Hristos uvek ima svojih 12 učenika, ima svojih 12 najbližih prijatelja, možemo slobodno tako reći, ali ima i oboženih ljudi i u Svetoj Gori i u ovom manastiru i drugim manastirima, u Hilandaru, našim Dečanima, našem Kovilju i drugima. Ima svoje izabranike, svoje svedoke. Preko njih i kroz njih dejstvuje, blagodaću Duha Svetoga. Mi nekad pomislimo da danas nema više slugu Božijih, nema više vernika, ali uvek bude. Ostavio je Bog 144 hiljade svedoka Božijih.To su tajanstvene stvari. Ako želimo da saznamo tajanstvene stvari Crkva je pravo mesto za to. Možemo se baviti filosofijom, možemo se baviti raznim drugim naukama koje delimično otkrivaju stvari, ali punoću Otkrovenja i punoću znanja daje nam naša Sveta Crkva naša Pravoslavna vera.
Mi smo danas ovde u ovom divnom hramu, koji je kopija manastira Kumanice, kao da smo u srednjem veku, kao da smo u nekom skitu u Svetoj Gori ili na našem mučeničkom Kosovu. To je divota, to je ustvari mesto gde mi treba da budemo i mesto gde treba da tihujemo i molimo se Bogu i od Boga očekujemo pomoć. Tu je i ikona svetog Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca koji je bio divni svetitelj iz IV veka i borio se za Pravoslavnu veru, čak je jeretika Arija ošamario iz revnosti. Danas bi ga ovi takozvani humanitarci osudili, kao što je neko od otaca bio rekao: To je previše, malo je strogo. NJemu se u snu javio sam Gospod Isus Hristos i Presveta Bogorodica i rečima: Vratite dostojanstvo episkopa svetom Nikolaju, on je to učinio iz revnosti za veru, a ne iz mržnje prema tom čoveku ili tome jeretiku, nego je revnitelj vere i čuva Pravoslavnu veru. Kao što je bio sveti Spiridon Čudotvorac i drugi. Takvi su bili divni ljudi i bilo ih je uvek kroz istoriju i oni su nekako podizali duh naroda. Sa narodom su bili, iz naroda su bili, ali su podizali duh naroda, kao ono što se kaže u troparu Svetoga Save da ih vodi putem koji ide u život večni. To je ono što je jako značajno.
Još jednom, hvala Bogu na divnome danu. Molićemo se svetom ocu Nikolaju da bude sa nama Srbima, ja sam napisao jednu pesmu “Duhovni otac Pravoslavlja“ jer sam ga tako video. On je divan, divan svetitelj, mnogobrojna čudesa čini i danas, na moru i kopnu i treba prizivati svetog Nikolaja u bilo kojoj muci i nevolji, pomoći će nam sigurno, a sa njim i drugi naši svetitelji.
Neka ste Bogom blagosloveni i hvala bratiji koji se trude ovde oko ove svetinje. Hvala bratu Borisu i njegovoj porodici koji su ktitori ovoga manastira, hrama i održavaju ga i brinu o njemu i prosto su jedno sa ovom svetinjom. A tu su i naši prijatelji koje viđamo kad god dođemo kod Borisa i mi smo sad postali jedna duhovna porodica. To je dobro i blagoslov Božiji i hvala Bogu da je tako.o bi mi rekli i ušli su u Tajnu Crkve, kako je govorio sveti starac Porfirije. A tajna Crkve je tajna Tela Hristovog, tajna oboženja ličnosti. I zato je danas veliki dan.
Prvojerarhu naše eparhije u Hristovoj odanosti i bratskoj ljubavi su sasluživali: protojerej-stavrofor LJubo Bogdanović, arhijerejski namjesnik bijeljinski; protojerej-stavrofor Slavoljub Milošević, služašči pri manastirskom hramu i eparhijski službenik; te protođakon Nemanja Spasojević, eparhijski đakon.
Za pjevnicom je bio protođakonom Lazar Ilić uz podršku porodice Stanišić koji su redovni na svetim Liturgijama i uzimaju aktivnog učešća u službama.
U nastavku današnjeg sabranja Episkop Fotije je blagoslovio i prerezao slavski kolač porodice Stanišić.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: eparhijazt.com
