ZBOR U ORAŠCU – PRVI SRPSKI USTANAK



Zbor u Orašcu je okupljanje srpskih ustanika umaklih pred „sečom knezova“. Zbor je organizovao Đorđe Petrović, poznat kao Karađorđe, sa šumadijskim prvacima i knezovima, održan je u zimu 1804. godine, na hrišćanski praznik Sretenje Gospodnje tada 14. februara u Orašcu kod Aranđelovca.

Vožd Karađorđe Petrović
Oko tri stotine ustanika odlučilo je da se bori protiv dahija, pa su pristupili izboru vođe. Pošto su harambaša Stanoje Glavaš i knez Teodosije Marićević odbili da predvode ustanike za vožda je izabran Karađorđe Petrović.


Buna usred zime "kad joj vrijeme nije"
Turska imperija se tada protezala od Iraka do Bosne. Bunom usred zime "kad joj vrijeme nije" neveliki graničarski narod potresao je Evropu i započeo buran proces koji će promeniti lik starog kontinenta.
 
U Beogradskom pašaluku, sve do početka ustanka pa i posle, bile su uobičajene knežinske skupštine. To je bila takođe ustanova lokalne autonomije, kakva se za vreme turske uprave y našim krajevima praktikovala na više mesta. naročito y krajevima pojedinih planinskih sistema. Pa i sam hatišerif koji je Srbima y Beogradskom pašaluku dala Porta posle Kočine krajine sadržao je izvesne karaktaristike autonomnog uređenja. U radu knežinskih skupština učestvovale su narodne starešine jedne knežine; kad je izbio ustanak šta je, dakle, bilo logičnije, nego da se od knežinskih skupština naprave nahijske, a od nahijskih skupštine naroda tj. glavnih narodnih starešina iz celog pašaluka, i ostalog pobunjenog kraja.

Varnica iz Orašca razbuktala se u požar oslobodilačkih ratova, taj plamen zažario je i balkanske ambicije Beča i Moskve, a nasuprot njima razgorela se turkofilska britanska politika u ovom delu sveta. Takav razvoj događaja nisu mogli ni da zamisle srpski ustanici na februarskom mrazu, željni da se osvete okrutnim janičarima. Ustanak je počeo pre vremana, usred zime, jer su dahije otkrile pobunu koja je dogovorena u julu 1803. u Orašcu, na letnji Aranđelovdan. Tad su srpski zaverenici pod maskom svatova došli na svadbu Maksima Tomića, sećao se svedok srpske revolucije, Karađorđev jatak Petar Jokić. Skupu se obratio prota Arsenije iz Bukovika: "Braćo, zemlja stenje, a nebo nad nama plače gledajući naše muke. Nego braćo, u ime stvoritelja Boga i spasitelja našega, da ustanemo na oružje".
 
Dok su zaverenici stajali s podignuta tri prsta prota im je čitao zakletvu dostojnu one pred boj na Kosovu.

- Ko izdao, izdalo ga telo. Poželeo ali ne mogao poći. U kući mu se ne javljalo ni staro ni mlado, od ruke mu se sve skamenilo, u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale. Da Bog da da se u sinji kamen pretvori, da se drugi na njega ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan niti lica božijeg ikada video - sećao se od reči do reči zakletve Petar Jokić.

Prvo što su učinili zaključivši da dignu ustanak, Karađorđe i njegovi drugovi sazvali su na jedan sastanak, na „skupštinu narodnu" (taj naziv sačuvan je kod svih memoarista toga doba, a upotrebljava se i y zvaničnoj prepisci ustaničkoj) uglednije ljude Kragujevačke i Beogradske nahije.


Ustanak da počne "kad šuma ozeleni"
Dogovoreno je da ustanak počne "kad šuma ozeleni", ali je plan pokvario izvesni Nemac, sluga srpskog trgovca Dragutina iz Zemuna. On je ukrao spisak zaverenika, prepisao ga i prodao Turcima, a dahije su po toj listi započele seču knezova. Zaverenici nisu imali drugog izlaza nego da se odmetnu i započnu ustanak. Planuli su mnogi turski hanovi, među prvima onaj u Orašcu, gde je na sretenjsko jutro 1804. godine 580 ustanika izabralo za vožda Karađorđa, iskusnog vojnika-frajkora iz austrijsko-turskih ratova, a zatim hajduka i trgovca.

Orašačka skupština na kojoj su narodni prvaci iz beogradske i kragujevačke nahije odlučili da dignu ustanak i za ustaničkog vođu izabrali Karađorđa nije običajna skupština knežinska prvo stoga što je bila tajna pa je za nju znao samo najuži krug odabranih ljudi a drugo stoga što je bila ustanička, konspirativna, i što je imala za cilj da izvrši dva važna zaključka jednog ranijeg, još užeg skupa narodnih prvaka, održanog y Orašcu 8. novembra 1803: da zaključi dizanje narodnog ustanka y Beogradskom pašaluku i izabere ustaničkog vođu. Ona je, y stvari, skup revolucionarnih narodnih knezova i drugih prvaka i starešina, izmešan sa licima svešteničkog čina s jedne, i hajdučkim starešinama s druge strane, održan na teško pristupačnom i skrovitom mestu, y ranu zoru. Neposredan povod za njeno održanje, kao i za sam ustanak, bila je seča knezova i narodnih prvaka koju su vršile dahije, i teško stanje koje je y zemlji vladalo pod sistemom dahijske uprave.

14. februara 1804, na Sretenje, rano y samu zoru, postavljene su jake straže oko mesta na kome će se održati skupština. Učesnici koji su dan pre ili y toku noći stigli sa raznih strana y Orašac skupljali su se više Marićevića Jaruge, kod dva velika bresta, na jednom zaravnju opkoljenom sa svih strana gustim lugom. Karađorđe, koji je bio glavni organizator ove ustaničke skupštine, prikazao je položaj y kome se nalazi Beogradski pašaluk otkako se nalazi pod dahijskom upravom i izneo cilj ovoga sastanka. Od svih knezova, prvaka i hajdučkih sgarešina koliko ih je bilo na ovoj skupštini, nije bio ni jedan koji bi bio protiv toga da se diže ustanak. Kad se postavilo pitanje voćstva pokazala se ista takova jednodušnost: iako je Karađorđe označio nekoja za to sposobna i ugledna lica, kao Stanoja Glavaša, Vula Ilića Kolarca, kneza Marka Savića i Teodosija Marićevića, kako ustanici tako i predložena lica odbili su tu kandidaciju, pa je za vođu ustanka, za vrhovnog Vožda, izabran Karađorđe koji je primio izbor tek posle dužeg opiranja i kada mu je nekoliko puta ponovljeno da narod želi da ga y ustanku vode ljudi ličnih osobina Karađorđevih.

Kad se Karađorđe primio izbora, bukovički prota Atanasije obukao je epitrahilj, zapalio voštanicu, blagoslovio izbor i narodne zaključke i prisutne zakleo na vernost Voždu i ustanku. Izabrani Vožd poljubio se sa svakim od prisutnih. Posle toga dana, ustanak je otpočeo odmah tako da već 4. februara 1804 austrijske pogranične vlasti pouzdano znaju da y susednoj Srbiji plamti ustanak i da su se „na oružje digli hrišćanski Srbi".

Istoričar Milenko Vukićević drži da je na orašačkoj ustaničkoj skupštini bilo prisutno oko 300 lica. Danas ce, na osnovu istorijske i memoarske literature, može utvrditi samo prisustvo ovih lica: prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Hajduk-Veljko Petrović, Vule Ilić-Kolarac, Milisav Lipovac, Đorđic iz Viševca, Jovan Krstović iz Bukovika, Aleksa Dukić, Arsenije Lomo, Tanasko Rajić, Janićije Đurić, knez orašački Marko Savić, trgovac Teodosije Marićević, Aleksa Jakovljević, knez Vićentije Petrović iz Koraćice, knez Matija Jovičić iz Topole, Mihailo Badžak iz Jagnjila, Matija Karatošić iz Kopljara, Milutin Savić iz Garaša, Marko Katić, Petar Dugonjić iz Masleševa, Blagoje(?) i Gliša(?) oba iz Masleševa, Ćira Prokić i Miloje Čekerević iz Masleševa, Stevan Rajaković, Mata Milivojević, Mandić i Milovan Đurić iz Stragara, Andreja Jokić, Rista Đurđezić, Mihailo Manojlović, Paun Čolkć, Matija Milošević, Lazar Milosavljević, Dimitrije Perić, Dimitrije Manojlović, Gavrilo Đurić, Grigorije Marković, — svi iz Topole, Đorđe Dukić, Tanasije Dukić, Jovan Riznić, Sreten, Teofan i Jakov Tomkovići iz Baše, Gaja Ostojić iz Orašca, Petar Kara iz Trešnjevice, Hajduk Mileta iz Glibovca, Hajduk Kara Steva iz Prova, Hajduk Milovan iz Plane, Dimitrije Radović iz Vrbice, Milovan Đurković iz Jagnjila, Miloš Arsenijević iz Dragolja, Janko Račanin iz Rače, Nikodije Dobrić iz Ovsišta, Marko Milosavljević iz Kopljara, Nikola Leka iz Lipovca, Milovan Garašanin iz Lipovca, Radovan Garašanin iz Lipovca, Sima Serdar iz Darosave, Toma Starčević iz Orašca, Jovan Bulatović iz Orašca i Vasa Saramanda iz Bukovika.

Istina sve je rađeno po jednom brzom, kratkom, ustaničkom i revolucionarnom postupku, ali je obostrana zakletva bila tu, ona je delovala određeno i snažno, pa su krv i vatra, ta dva simbola revolucionarnih masovnih pokreta, ubrzo dali i realnu sadržinu orašačkim odlukama. Za relativno kratko vreme Beogradski pašaluk bio je očišćen od Turaka.

Vlast je, po zakonu,, bila y rukama sultanovim, ali se u stvari nalazila y rukama Karađorđa i ustanika. Svi pregovori vođeni ma s kim i y ma kome obliku, posle toga vremena, vođeni su y ime naroda; sva pisma, žalbe ili molbe nosile su, sem potpisa Karađorđa kao „Vrhovnag predvoditelja naroda srpskog", docnije i Vožda, i potpise ostalih narodnih starešina, uglavnom dakle i onih lica koja se javljaju kao redovni učesnici na svim skupštinama narodnim.
 
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: pokspozarevac



 





Komentara