Tri i po atentata na kralja: Kako je Obrenović završio u fekalijama?


Kralj Milan Obrenović nije bio previše popularan u srpskom narodu. Istorigrafija ga pominje kao nestalnog i prekog čoveka, ženskaroša i kockara, ali valja imati na umu da istoriju pišu pobednici, u njegovom slučaju i najveći oponenti - radikali i pristalice dinastije Karađorđević. Stoga, neretko se prećutkuje da je za vreme njegove vladavine Srbija konačno stekla nezavisnost, redovnu vojsku, železnicu, pozorište i sijaset drugih novotarija, do tada neviđenih na području južno od Save i Dunava.

 

Nisu ga štedeli posle smrti, a još manje za života. I pre i posle abdikacije sa srpskog trona (1883. godine) pokušavali su da ga prečicom pošalju u istoriju, a neki od atentata se mogu smatrati i najbizarnijim u povesnici ataka na krunisane i nekrunisane glave.

Prvi atentat dogodio se u junu 1871. godine, pre nego što je i zaseo na presto. Vozeći se kočijom ka Narodnom pozorištu, nadomak Terazijske česme eksplodirala je bomba ukopana u kaldrmu. Srećom po njega, bila je male razorne moći, pa niko nije bio povređen, ali niko ni okrivljen. U čaršiji se šuškalo da mu je time "poruku" poslao jedan od namesnika, Milivoje Petrović Blaznavec, želeći da budućeg kneza, koji se bližio punoletsvu, opomene da je još rano da se odrekne usluga namesništva.

Znatno ozbiljnije je bilo desetak godina kasnije, samo nekoliko meseci nakon što je proglašen za kralja. Na povratku iz Beča, 11. oktobra 1882. godine, svratio je najpre u Sabornu crkvu u Beogradu. Videvši ga u porti, na njega je pucala Ilka Marković, udovica pukovnika Jevrema Markovića, koji je po kraljevom nalogu streljan četiri godine ranije zbog učešća u Topolskoj buni. Iako je bila udaljena svega desetak koraka, promašila je i razoružana je pre nego što je stigla da ispali drugi metak. Iako je u javnosti Ilkin atentat predstavljen kao očajnički čin neutešne žene, činjenica je da su s njenim namerama bili upoznati radikali, kraljevi najveći protivnici.

Atentat na Milana Obrenoića pokušan je i nakon njegove abdikacije, na Ivanjdan 1899. godine. Na njega je u knez Mihailovoj ulici, dok se vozio kočijama pucao bivši vatrogasac Đuro Knežević. I ovoga puta kralj nije ni okrznut, ali je njegov ađutant lakše ranjen u ruku.

Ivanjdanski atentat iskorišćen je za obračun sa radikalima. Napadač je osuđen na smrt streljanjem, a mnogi radikalski prvaci na višegodišnju robiju.

Naposletku, pokazalo se da je najgore prošlo, u incidentu oko kojeg se mnogi i danas spore, da li je reč o pravom atentatu ili je ipak, reč o (ne)srećnim okolnostima. Naime, prilikom zvanične posete Smederevu, 6. oktobra 1871. godine, kralj je u jednom trenutku obišao i poljski klozet.

Na njegovu žalost, daske su pod njegovom težinom popustile i on je upao u rupu s fekalijama. Od nedolične smrti spasao ga je pucanj iz raskvašenog pištolja, kojim je dozvao prisutne i koji su ga s mukom izvukli iz smrdljive jame. I dok su jedni tvrdili da je reč o običnoj slučajnosti, drugi su dokazivali da su potporne grede bile prerezane, a daščani pod premazan vodenim rastvorom azotne kiseline koji je sve vreme nagrizao daske.

Jedino je trebalo sačekati trenutak da mladog Obrenovića pritera nužda.

Izvor: b92.net


 





Komentara