Kako je ERA INTERNETA uništila jedan rastući biznis? Video klub, šta to beše?



Na sajtovima za prodaju polovnih stvari, danas masovno možete videti oglase za prodaju video rekordera, jer se postavlja pitanje - kome danas trebaju i imaju li upotrebnu vrednost, osim simbolične? 

 

Video klubovi su nekada bili pojam: naš jedini dodir sa svetskim blokbasterima, izuzev bioskopa. Prednost je bila što ste mogli da, iz udobnosti svog doma, gledate omiljene filmove koliko god puta želite.

Ipak, svako to "iznajmljeno zadovoljstvo" morali ste iznova i da platite, i to po danu, odnosno po tome koliko dugo je film kod vas. Ako slučajno zaboravite da vratite odgledani film, cifra bi na kraju mogla da bude poprilična, a kvalitet slike je za ono vreme bio sjajan, ali u poređenju s današnjim dometima - vrlo loš.

U poznatom gradskom lancu video klubova jedan dan "posedovanja" nekog filma koštao je blizu 200 dinara, a cena je bila niža ili viša, kako su godine prolazile. Ipak, starije generacije pamte kako je ovo bio odličan vid zabave u vreme dokolice, ili kada smo bili "žedni" dobrog filmskog sadržaja, a nismo mogli ili hteli da idemo u bioskop.

Osim toga, većina filmova iz video kluba nikada se nije ni našla na repertoaru bioskopa.

Ali, čini se da je svemu vrlo brzo došao kraj, barem u našoj zemlji, u koju kultura sa zapada inače dolazi kasnije. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka VHS groznica je "tresla" Srbiju, a sada nam to doba deluje kao iz daleke prošlosti. Rentiranje kaseta je, prema nekim analizama, spadalo u sivu ekonomiju, ali se taj biznis brže završio, nego što je otpočeo.

Tokom osamdesetih, ko je imao video rekorder - taj je imao pravo malo čudo tehnologije. Osim filmova, ljudi su iznajmljivali i crtaće za decu (Dizni bajke) kojih nije bilo na televizijama. Ono što je sada Ajfon (iPhone), to je nekada bio rekorder za gledanje filmova.

Prvi video klub u Beogradu bio je "Zvinko", koji je potom promenio ime, kada je ovaj biznis ušao u redove legalnih. Većina nas se seća kluba "Žabac" koji se nalazio na nekoliko lokacija u gradu i važio je za vodeći. Mesta u kojima su se razvijali ovi biznisi uglavnom nisu privlačila neke druge biznismene.

To su bile prostorije u zgradama, vešernice, podrumi, a tek kasnije ozbiljni lokali, smešteni na udarnim lokacijama. Vođenje video kluba bio je novi, moderni privatni biznis. Enterijer je često bio neugledan, zidovi oblepljeni isečcima iz novina i plakatima, ali su filmofili konačno dobili omiljeno mesto za okupljanje.


Tokom devedesetih, međutim, kada su Srbiji uvedene sankcije, te je uvoz filmova bio onemogućen, došlo je do procvata piraterije. Izuzetno loš snimak nije sprečavao ljubitelje filmova da uživaju u novim ostvarenjima.

Taj talas piraterije je kratkotrajno prekinuo uspešan rad distributerskih kuća, koje su legalno otkupljivale filmove i izdavale ih na originalnim kasetama, ali je sud ubrzo "umešao prste", kažnjavajući ove prestupe.

Ali, kako je tehnologija dalje napredovala, tako su video klubovi gubili na značaju. Možda su kasete jedino još iznajmljivali stariji građani, koji nisu imali kompjuter ili nisu vladali njime. Mada, oni ni u startu nisu bili prvi klijenti beogradskih lokala za rentiranje filmova.

Početkom 2000. godina, prelazak na DVD je doveo do gašenja velikog broja prestoničkih video klubova. DivX format je omogućio ljudima da gledaju filmove preko svojih računara, a onda su neki privatnici počeli da narezuju filmove na diskove, tj. potpuno su odbacili kasete, kako bi sačuvali posao. Ipak, sve je bilo uzalud...

Sajtovi za gledanje i skidanje filmova kao što je Torent, potpuno su anulirali potrebu za iznajmljvanjem filmova, a onda je usledio i Netflix. Mnogi više i ne posećuju bioskope, već čekaju da se novi filmovi pojave na vodećoj striming platformi, kupuju velike TV ekrane, kokice i okupljaju društvo, a onda zabava može da počne.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: telegraf.rs

 





Komentara