BIJELJINA: Sanja ima crni pojas, fakultetsku diplomu, 8 djece i udata je za popa



“A tata mi je lepo rekao, završi ti kćeri prvo fakultet, pa onda rađaj ko­liko hoćeš”

Markantna crnka s osmehom devojčice majka je dve ćerke i šestorice sinova, majstor karatea i pedagog. Zbog ljubavi prema proti Zoranu napustila je sport i nije se pokajala. Posla je puno, jer porodica mora da funkcioniše kao sat.
Oduvek sam znala da želim puno dece
 

Dovoljno je za jednu ženu reći da ima crni pojas, pa da bude jasno koja je to volja, upor­nost, neustrašivost i spre­mnost da se okuša u nečemu u čemu bi mnogi videli rizik i opasnost. Neobično je bilo, prepričava Sanja, kad na bo­rilište izađe kata tim koji su činile tri sestre – ona, nje­na sestra bliznakinja Vanja i treća Bogdanka. Kao vrhun­ski tim godinama su pobe­đivale na svim takmičenjima i iako je njih dece u porodici bilo šestoro, bile su uzdani­ca i očeva najveća nada. Ta­ta je bio zadovoljan što kćer­ke osvajaju brojne medalje u karateu, ali nekako je najvi­še želeo da donesu diplome sa fakulteta.

– U vreme mog detinjstva bilo je malo neobično imati petoro braće i sestara. Da li je to razvilo borbeni duh kod mene, ne znam, ali već kao mlada postavila sam cilj da ću nadmašiti svoju majku u broju dece. Rodiću sedmoro, rekla sam, a tata mi je go­vorio „Završi ti, kćeri, prvo fakultet, pa onda rađaj ko­liko hoćeš“.

Sanja je upisala fakultet, a diplomirala tek 20 godina kasnije. Zvučalo bi ovo kao neuspeh da u međuvremenu nije rodila osmoro dece i ne­očekivano okrenula redosled. Sad kad ima diplomu fakul­teta, osmoro dece, muža koji podržava sve njene planove, struk devojke, ugled u druš­tvu i samo 44 godine, onda vidimo da je zapravo njen poredak stvari bio najbolji. A deca su sva za ponos. Iri­na (22) i Hristina (21) zavr­šavaju Muzičku akademi­ju u Beogradu, sin Vladimir (19) je student, Nikolaj (17) je učenik Bogoslovije, a Da­mjan (14), Maksim (12), Va­silije (9) i Pavle (4) tek će bi­rati svoja zanimanja.

Srušila je sve stereotipe
– Za mnoge je neobično da čuju rečenicu: „Trenutno ih je samo četvoro kod ku­će“. Često me ljudi pitaju da li sam opet u drugom sta­nju, pa se šale sa mnom da je trudnoća moje pravo sta­nje, a ja se smejem jer sam svesna hrabrosti s kojom sam iskoračila u majčinstvo. Sru­šila sam i stereotip o tome da višestruke trudnoće na­rušavaju izgled ženinog te­la – priča Sanja s osmehom.

Sanja i Zoran
 

Odavno su već uigran tim i sve deluje lako, ali nije odu­vek tako bilo. Sanja i Zoran su se upoznali slučajno, kao što se svi mladi zapravo upo­znaju, na sedeljci s društvom. Nije ovaj susret doživela oz­biljno kada je rekao da po­hađa Bogosloviju u Kninu. Imala je samo 16 godina i obećavajuću karijeru kara­tea pred sobom.

– Znala sam da svešte­nički poziv zahteva ogromnu disciplinu i odricanje, a zna­la sam i da je odrastao u do­mu za decu bez roditeljskog staranja, zajedno sa sestrom i bratom, i da ima potpuno neizvesnu budućnost, ali ipak je bio svestan da je prava že­na vrednija od biserja – seća se Sanja njihovog početka.

Ona je, s druge strane, bila kćerka imućnih rodite­lja, devojka velikog potenci­jala, s planom da ide u Beo­grad na studije i nastavi da napreduje u karateu, zajed­no sa sestrama. I pored in­sistiranja roditelja da nastavi školovanje, naredno leto, kad je Zoran opet došao na ras­pust, bilo je presudno.


– Do kraja njegovog ško­lovanja svaki dan sam mu pi­sala pismo i čekala.

Zoran se, kao mladi bo­goslov, oženio i postao sve­štenik, a Sanja napustila sve i otišla s njim u malo razru­šeno selo pokraj Dervente, gde je potrebno pokrenuti povratak raseljenih.
Najsrećniji su kad su zajedno
NAJSREĆNIJI SU KAD SU ZAJEDNO

Dnevno spremamo po 30 obroka
Tokom razgovora Sanja i Zoran nijednom rečju ne go­vore da im je bilo teško. Tu su dobili troje dece, živeći s vremešnim povratnicima, u lošim životnim uslovima. Al’ ko voli, taj i Boga moli, pa se oni ovog vremena sećaju kao srećnog i neponovljivog. Ubr­zo su dobili premeštaj u Bi­jeljinu, gde žive i danas, on kao starešina Saborne crkve, a ona kao student na maste­ru iz pedagogije, na Pedagoš­kom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Pričaju kako dnevno pripremaju 30 obroka, samo za njih. Kažu da je prijateljima zabavno da vide njihov špajz koji izgle­da kao omanja prodavnica.

 

– Tek da nas vidite u na­bavci, sve kupujemo na pa­kete, a sad, u septembru, paket od stotinu školskih svezaka – smeju se uglas.

Vikendima i tokom ras­pusta Petrovići su zajedno. Svesni su da je njihova sam­sonovska, gigantska snaga u jakim porodičnim vezama. Sastajući se i boraveći sku­pa, iznova se napajaju s tog nepresušnog izvora ljubavi koji samo zdrava zajednica daje. Da sve bude neverovat­nije, Zoran ima rođenog bra­ta koji takođe ima dve kćer­ke i šest sinova, no to je za neku drugu priču.

Velika porodica je, kaže za kraj Sanja, kao sportski klub, kao reprezentacija. A svaki klub, da bi bio uspešan, mora imati i trenera i kapi­tena. Tajna njihovog uspeha je smenjivanje na te dve po­zicije. I ljubav koja im uvek osvetljava put.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: woodworkingplansgeek.com 

 





Komentara