INTERVJU Anka Todorović - O djetinjstvu, porodici, obrazovanju, politici...

Anka Todorović je odnedavno ponovo u skupštinskim klupama. Ovo je njen peti mandat, a za portal Bijeljina danas sa ponosom ističe da je svaki put do sada izabrana jer su glasači prepoznali u njoj volju da pomogne ljudima i bavi se njihovim problemima.

Anka Todorović je odnedavno ponovo u skupštinskim klupama. Ovo je njen peti mandat, a za portal Bijeljina danas sa ponosom ističe da je svaki put do sada izabrana jer su glasači prepoznali u njoj volju da pomogne ljudima i bavi se njihovim problemima.

Nastavnica srpskog jezika u penziji, djetinjstva se sjeća sa mnogo radosti i lijepih uspomena.

- Rođena sam i odrasla u Crnoj Gori, u Nikšićkoj Župi. Moja porodica je bila jedna od bogatijih, bavili su se poljoprivredom. Imali smo uvijek svega dosta, a novca malo. Tu sam završila osnovnu školu, bila sam odličan đak, pa Pedagošku akademiju u Nikšiću, smjer srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost.

Sve ono što je naučila na Akademiji ipak se ne može porediti sa naučenim u roditeljskom domu.

- Moj otac je bio guslar, a sa nama je živjela i njegova majka, moja baka, koja je bila živa enciklopedija. Živjela je 107 godina i do poslednjeg dana je bila bistra, vidjela i čula dobro, divili su se njenoj vitalnosti. Često kažem da sam od nje i iz narodne poezije koju sam slušala naveče, jer je to bila jedina zabava, naučila više nego iz svih knjiga koje sam kasnije pročitala. Naučila sam osnovne stvari o moralu, životu... Ono što nisam naučila, tj malo, je o vjeri. Malo sam znala o Svetom Savi, skoro ništa o Vladiki Nikolaju Velimirovću, to sam kasnije spoznala uz stradanje našeg naroda i zaista sam ponosna što imamo zrnce njihovih gena.

Kada je završila Akadmiju, posla nije bilo, pa odlazi kod strica u Visoko i počinje da radi u Brezi.

- Tu sam upoznala i supruga Nenada Todorovića, na žalost pokojnog, koji je bio jedan od prva četiri akademska slikara u Bosni i Hercegovini. Ja sam ponosna što sam bila njegova supruga, jer je to bio jedan divan čovjek, boem, intelektualac. Osim slikarstva poznavao je i muziku, slušao je klasiku koju sam i ja uz njega zavoljela. U Brezi smo živjeli do rata.

Nakon toga dolaze u Janju, gdje su proveli 13 godina. Rade u školi, a Anka se osim vaspitanjem, bavi i kulturom.

- Otkrila sam Svetog Savu u punom sjaju. Nenad Čuturilo mi je dao knjigu o Svetom Savi, sve što sam tu pročitala prenosila sam na djecu. Bavila sam se kulturom zajedno sa Dušankom Novaković i Desom Trakilović, godinama smo pripremale akademije. To je za mene značajnije od političkog djelovanja.

Ulazak u politiku došao je kao logičan slijed događaja.

- U Janju sam došla 1992. i bila prva izbjeglica koja je počela da radi u toj školi. Ljudi koji su dolazili kasnije, upisivali su djecu u školu i sretali su tamo mene. Pošto sam bila voljna da im pomognem, pisala sam im molbe za smještaj, predstavke, pisma za inostranstvo... Stanovali smo u kući jednog finog gospodina, brice Muje Bukvića sa kojim smo napravili ugovor o stanovanju. Ko god je došao iz Breze i Sarajeva, i ko nas je poznavao i ko nije, boravio je malo kod nas dok se ne snađe. To su bila teška vremena, ali plemenita i humana. Moj muž je bio jedan od osnivača SDS-a u Brezi, ali zbog zdravstvenih problema nije mogao da se bavi poliikom, pa su ljudi predložili mene, da ja mogu to što njima treba da pretočim u skupštinski rad.

Prvi odbornički mandat je osvojila u Janji.

- Brzo sam se adaptirala na Semberiju i uspostavila kontakt sa svim ljudima. Ne dijelim ljude ni po vjeri ni po tome odakle su. Trudila sam se koliko je bilo u mojoj moći, nisam oštetila nikoga, i danas sam u kontaktu sa učenicima svih nacionalnosti. Smatrala sam da ako sam odbornik, ako me je neko odabrao, da treba za njih da radim ono koliko mogu i šta mogu. Bavila sam se najobičnijim stvarima - da li neko ima smještaj, kartu za autobus, autobusku liniju, invalid pristup instituciji... pa do toga da Koviljuše dobiju školu, na šta sam posebno ponosna, jet to naselje sada ima i školu i ambulantu. Trudila sam se da izađem u susret i ljudima iz Balatuna, Kojčinovca, bilo kog dijela Semberije...  prepoznavali su moj odbornički rad i obraćali mi se. Mnogi su, baveći se politikom, uspjeli da se enormno obogate, da to zloupotrijebe, ja i danas imam samo onu kuću što sam prenijela iz Breze zajedno sa mužem, imala sam odbornički dodatak, a u penziju sam otišla sa 450 KM kao nastavnica, a ne kao direktorica ili ne daj Bože poslanik, što smatram da sam na neki način zaslužila. Nisam nikada imala tu vrstu podrške, niti sam je tražila. Možda da sam se ja drugačije ponašala to bi se desilo. Parafraziraću Duška Radovića - mnogi ljudi žive srećno i spokojno u siromaštvu jer ih je bilo stid da postanu bogati.

Tokom četiri odbornička manadata nakupilo se dosta inicijativa koje su realizovane i na koje je ponosna, a birana je za odbornicu bez enormnog ulaganja u kampanju

- Nikad u životu nisam platila svoj glas ni svojim, a kamoli parama iz gradskog budžeta. Ima ljudi koji su željeli da mi pogonu, ali nisam htjela da mi se namješta glas. A sve dok postoji ta mogućnost, nema nam spasa. To je varanje glasača.

Otišla je u penziju i odlučila da se povuče i iz politike.


- Nisam moderna političarka, došli su drugi ljudi, o ženama neću ni da govorim, jer saosjećam sa svakom koja je na bilo koji način ušla u tu priču, jer su ih zloupotrijebili, bez obzira da li su dobile mandat ili ne. Jednom je jedan partijski prijatelj rekao na nekom skupu - nas je međunarodna zajednica natjerala da mi stavimo ove dvije žene na listu... A stavljali su nas na razna mjesta na listi, manipulisali tim pozicijama. Ipak, žene nikada nisu imale slobodu da odlučuju same.

U penziji je uživala sa unucima, kojih ima petoro. Kćerke su naslijedile roditeljska interesovanja, pa je Milica profesorica srpskog jezika i književnosti, a Vesna se odlučila za likovnu umjenost, mada je od oca nasledila i talenat za muziku.

- U penziji mi je bilo lijepo, bavila sam se unučićima koji su čudesni, to je neopisivo zadovoljstvo. Onda se desilo sve ovo sa SDS-om što je svima poznato. Mogla sam ja prodati svoj mandat, nisam bila bilo kakav odbornik. Kroz politiku sam se bavila i humanitarnim radom, nisam bila od onih koji samo dižu ruku, bila sam aktivna. Ostala sam posle svega u SDS-u, ali sam im rekla da neću da se bavim politikom, umorila sam se. Nisu me pustili, nagovarali su me, govorli su mi da im je potrebno moje ime, moj način rada. Pristala sam poslednjeg dana kada je trebalo poslati liste. Želim da istaknem da Tomica Stojanović nije ostao u SDS-u, ma šta ko o tome mislio, SDS u Semberiji ne bi opstao. Svi oni koji su imali novac, uticaj, otišli su u SDSS Mićo Mićić. Svi oni koju su bili u mom životu, bili su tu sa razlogom, a sa razlogom su i otišli. Ja sam sa razlogom ostala. Ono što je prelomilo u meni jeste da, ako sam potrebna stranci u kojoj sam ostvarila četiri odbornička mandata, dužna sam, i bilo bi bezobrazno i nepošteno da ne dam doprinos koliki mogu.

Nakon pristanka da se ipak nađe na listi za novi odbornički mandat, Anka se još jednom našla u predizbornoj kampanji.

- Krenuli smo, ja bih rekla, sa gole ledine. Nismo imali sredstava za veliku kampanju. Čujem komentare naših političkih oponenata da smo imali katastrofalan rezultat. SDS ima tri odbornika, što je sve samo ne katastrofalan rezultat. Ta tri mandata su dobijena na čisti obraz i na poštovanje naših biografija. Nijedan mandat nije kupljen, ni ličnim, ni parama gradskog budžeta ili nekog preduzeća ili ustanove. A da ne govorim o mandatu koji je osvojio Ljubiša Petrović. On je ostvario veliku pobjedu i trudi se da uvede neki novi način rada i razmišljnja. Svi treba da budu pošteni i da kažu da mu za to treba vremena. Oni mu sad prigovaraju - vi ste tako radili ranije. Koji vi? Ti koji su radili tako su sada sa vama. Ja sam možda nekada nešto prećutala, sa nečim se nisam slagala, ali to nisam rekla, jer nisam imala tu moć.

Na konstitutivnoj sjednici gradske Skupštine postalo je očigledno da do dogovora neće lako doći i da će, ipak, u svemu da ispaštaju građani.

-Teško je reći koliko će da ispaštaju, ja znam da će se gradonačelnik truditi da učini sve što je u njegovoj moći da do toga ne dođe. Oni sad govore kako gradonačelnik neće da sarađuje, što uopšte nije tačno. Pozvao ih je pojedinačno kao odborničke grupe, ali to njima nije odgovaralo. Konstitutivna Skupština je bila puko treniranje sile, a ja bih rekla i nekulture. Građani očekuju da se nešto promjeni. Ja ne želim da govorim o aferama, time treba da se bave sud i tužilaštvo. Zar nije zrelo da se promjeni ovo stanje ja tebi ti meni, tj ja tebi milion, ti meni pola vratiš.

Anka kaže da se u njenom odborničkom radu, ipak, neće ništa promjeniti.

- Ja ću se truditi i dalje da budem čovjek i da radim kao odbornik u korist građana. Neću dozvoliti da niko blati naša tri mandata i Gradonačelnika.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: bijeljina.org

 





Komentara