Prepodobni Isakije ispovednik. U vreme cara Valenta bi veliko gonjenje Pravoslavlja od strane arijana, koje i sam car pomagaše. Čuvši za ovo gonjenje, Isakije, pustinjak negde na Istoku, ostavi pustinju i dođe u Carigrad da hrabri pravoverne i da izobličava jeretike. Baš u to vreme pođe car Valent s vojskom na sever protiv Gota, koji se od Dunava spuštahu ka Trakiji.
Isakije izađe pred cara i reče mu: „Care, otvori crkve pravovernim, i Bog će blagosloviti put tvoj!“ No car se ogluši o starca i produži put svoj. Sutradan opet istrča Isakije pred cara i opet mu ponovi opomenu svoju, i umalo car ne posluša starca, da ga u tom ne spreči neki njegov savetnik pripadnik Arijeve jeresi. Treći dan istrča Isakije pred cara, uhvati konja carevog za uzdu i moljaše cara, da da slobodu Crkvi Božjoj, i prećaše kaznom Božjom, ako se usprotivi molbi njegovoj. Razjaren car naredi te starca baciše u neku propast od blata i trnja.
No angela tri javiše se i izvukoše starca iz propasti. Četvrti dan izađe Isakije pred cara i proreče mu groznu smrt, ako ne da slobodu pravoslavnim: „Govorim ti, care, odvešćeš vojsku na varvare, no nećeš odoleti varvarima, pobeći ćeš ispred njih, ali ćeš biti uhvaćen i živ sažežen“. Tako se sve i zbi. Varvari isekoše grčku vojsku kao travu, a car pobeže sa onim svojim savetnikom, arijancem, i sakri se u jednu košaru. Varvari stigoše na to mesto, i saznavši gde je car, opkoliše košaru, i zapališe je, i izgori car Valent sa savetnikom svojim. Potom se zacari car Teodosije Veliki, koji ču za Isakija i njegovo ispunjeno proročanstvo. Prizva ga car k sebi i pokloni mu se. Pošto se mir zacari u Crkvi, i arijanci bejahu prognani, htede se Isakije vratiti u svoju pustinju, ali bi umoljen te osta u Carigradu.
Neki velmoža Saturnin sagradi mu obitelj gde se starac do smrti podvizavaše, čineći mnoga čudesa. Obitelj se napuni monasima i postade velikim manastirom. Pred smrt Isakije odredi za igumana Dalmata, učenika svoga, po kome se ta obitelj docnije i nazva dalmatska. I preseli se bogougodni starac Isakije oko 383. godine u večnost, da se naslađuje gledanjem lica Božjeg.
Sveta Makrina
Baba svetog Vasilija Velikog. Beše divna po umu i blagočešću svome. Učenica svetog Grigorija Neokesarijskog čudotvorca. U vreme Dioklecijana napustila dom svoj, i sa svojim mužem, Vasilijem, krila se po šumama i pustinjama. Njihovo imanje bude konfiskovano, no oni nisu za tim žalili. Lišeni svega osim ljubavi prema Bogu oni se nastane u jednoj prastaroj šumi, gde provedu sedam godina. Po Božjem Promislu koze su se spuštale s planine i davale se njima, i tako su se hranili. Skončali su oboje mirno u IV veku posle premnogih stradanja za veru Hristovu.
Beseda o tajni rukopoloženja
I oni pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih (Dela Ap. 6, 6)
Polaganjem ruku svojih na izabrane verne, apostoli su posvećivali episkope, sveštenike i đakone. Iz ovoga se vidi da hrišćanska vera nije samo učenje nego i sila. Nije dovoljno samo znati, nego treba i silu imati. I nije dovoljno samo od ljudi izabran biti, nego treba i od Boga potvrđen biti. Da nije potrebna sila za svešteničko zvanje, ne bi potrebno bilo ni polaganje ruku, nego samo učenje iz usta u uši. Polaganje ruku pak označava predavanje prava i nizvođenje sile na izbranoga. A sila je u blagodati Božjoj, koja utvrđuje čoveka, osvećujući ga i prosvećujući. Upravo blagodat je Božja ta koja uči, vodi, pastirstvuje, i tajnama krepi stado Hristovo. Sveštenik je sasud te neiskazive, strašne i svedovoljne sile blagodatne. Blago onom svešteniku koji razume, kakve je dragocenosti on postao riznica! Blago njemu, ako ga strah Božji ne ostavi dan i noć do poslednjeg izdisaja! Na zemlji nema ni veće časti ni veće odgovornosti od zvanja i službe svešteničke. Polaganjem ruku od strane episkopa sveštenik je došao u vezu sa nebesnim večnim izvorom blagodati i sa vlašću apostolskom. On je time postao drug u blagodati i saslužitelj svih pravoslavih sveštenika od vremena apostolskog do danas: sa velikim jerarsima, sa bezbrojnim svetiteljima, ispovednicima, čudotvorcima, podvižnicima i mučenicima. Njega blagoukrašava njihovo dostojanstvo, no njega bremeni njihova zasluga, njihov primer, njihov ukor.
O braćo moja, velika je i prevelika služba pastira nad slovesnim stadom Hristovim, On je dužan za sve moliti se Bogu, no i svi verni dužni su moliti se Bogu za njega.
O Gospode, Vrhovni Arhijereje, podrži sveštenike pravoslavne blagodaću Duha Tvog Svetoga u snazi, u mudrosti, u čistoti, u revnosti, u krotosti, u svakoj apostolskoj vrlini. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
