Tokom Prvog svetskog rata srpski ranjenici i civili lečeni su u bolnicama Severne Afrike, a Geprat je bio izuzetno srdačan prema njima, pa je poneo nadimak “Srpska majka”.
Prvi svetski rat je uveliko besneo, a Srbi su bili primorani da se povlače preko surovih planina Albanije, sve do Grčke. Ti pohodi odneli su mnogo života, a veliki deo vojske i civila bio je ranjen ili bolestan.
U sklopu reorganizacije i priprema za prevoženje Srpske vojske na Halkidiki, saveznici su planirali da, po odlasku srpskih snaga za Solun, sve bolesnike iz poljskih bolnica na Krfu – njih 9.710, radi pružanja bolje nege izmeste i upute na dalje lečenje i oporavak po bolnicama Afrike, Francuske i Korzike.
Sa Krfa je u severnu Afriku, u sklopu reorganizacije vojske 1916. godine, prebačeno ukupno 7.459 bolesnika i 2.458 prezdravelih regruta, oko 1500 izbeglica – ukupno 11.417 Srba.
Iskreno savezništvo dve vojske, srpske i francuske, tih dana bilo je oličeno u jednom čoveku. To je admiral Geprat, “Srpska majka” (kako su ga iz milosti prozvali Srbi) – ličnost kojoj će Srbi naći mesta u svojim istorijskim čitankama.
Njemu pripada zasluga za spas srpskog vojnika jer je, protivno stavovima Vrhovne komande Francuske vojske, sam odlučio da srpske vojnike, kod kojih je vladala zaraza i smrt, ne smesti duboko u pustinjski pesak Sahare, već u samu varoš Bizertu, čime je spasio hiljade od smrti.
Pošto se uverio u stanje vojnika na brodu koji je prvi doplovio u bizertsku luku i saslušao lekare, Admiral se raspitao gde će se ti ljudi smestiti. Šta mu je odgovoreno može se tumačiti jedino po njegovoj reakciji: “To je nemoguće, moraju se bar za prvo vreme staviti pod krov.”
Njemu pripada zahvalnost što je odobrio da srpski vojnik dobije sledovanje od jednog kilograma hleba dnevno umesto 600 grama, kako je to bio propis za francuskog vojnika.
Brojni su primeri njegovog ljudskog, očinskog i viteškog postupanja prema Srbima od prvog susreta sa njima.
Posećujući veoma često logor Lazuaz i bolnice, on se uvek kod komandi, a posebno kod lekarskog osoblja, starao da svaki srpski vojnik dobije sve potrebe i potpunu negu.
Koliku je pažnju posvećivao stanju srpskih vojnika najbolje potvrđuje iz tih dana uvrežena uzrečica koja ga je, kao sinonim njegove ličnosti i kao svojevrsna kritika i ljubomora pretpostavljenih komandi, pratila: “Admiral Geprat i njegovi Srbi!”
Za sve što je činio, srpski vojnici su na admirala izlili svu svoju ljubav, prozvavši ga “Srpska majka”. A tu ljubav iskazali su simbolično i veličanstvenom paradom koju su organizovali u čast njegovog odlaska iz Bizerte.
– Pozdravljam u vama oficire koji ste vodili vojsku kojoj se ceo svet divi. Pozdravljam u vama vojnike koji ste umeli sa toliko hrabrosti, oduševljenja i požrtvovanja da se lavovski borite protiv deset puta jačeg neprijatelja, pozdravljam u vama ljude… – rekao je admiral Geprat pri prvom susretu sa srpskim oficirima na brodu koji je uplovio u Bizertu a te reči, koje sokole i bodre, dale su pečat njegovom odnosu prerma srpskom vojniku i Srbiji.
Nema primera u istoriji diplomatije da je tako dočekan šef jedne zvanične delegacije kao što su srpski ratnici 25. februara 1931. godine u Beogradu dočekali admirala Geprata.
Uz ovacije “Živela Francuska!” na svojim ramenima nosili su ga od Glavne železničke stanice do Slavije gde je bila predviđena glavna svečanost. Duž cele ulice, koja danas nosi njegovo ime, oni su bili “crveni tepih” u admiralovu čast.
Mnogo je zaista Francuza koje su Srbi iskreno voleli, ali je jedan koga su obožavali – Admiral Geprat. Već čitav vek o njemu se i po zabačenim srpskim selima ispredaju priče nalik na legendu. Spasio je na hiljade.
A mi smo danas izgleda zaboravili na njega i značaj Bizerte. Kao što je ono vreme imalo svoju “srpsku majku” oličenu u liku admirala Geprata, tako i ovo vreme ima “srpsku majku”, oličenu u liku turbo-folk pevačice. Možda bolje nismo ni zaslužili. Rekao bi naš narod: Prema svecu i tropar.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor:
