Šta je bilo prvo: koka ili jaje? Ako pitate porodicu Rakić iz Batkovića kod Bijeljine, prvo je bila mala poljoprivredna apoteka i prodavnica mješovite robe. A sad ima i koka i jaja, na stotine hiljada.
Sve je, dakle, počelo sada već davne 1995. godine, kada su Radinka i Savo Rakić, ona inženjerka agronomije, a on diplomirani ekonomista, u svom selu otvorili spomenutu prodavnicu i apoteku.
Danas njihova porodična firma, koju vode zajedno sa sinom Jovanom i kćerkom Draganom, ima farmu sa 300.000 koka nosilja, koje “proizvedu” 200.000 jaja dnevno, plus proizvodnju stočne hrane, sve sa 5 silosa kapaciteta 8.000 tona, plus liniju za proizvodnju domaće tjestenine.
Nije sve to, naravno, niklo preko noći. Malo je porodičnih preduzeća, koja su za manje od 30 godina postigla toliki rast. U čemu je, dakle, tajna? Odgovor nije jednostavan, ali mogao bi se svesti na nekoliko “ključnih riječi”: posvećenost, znanje, planiranje, inicijativa… I projekti.
Samo u prošloj, 2023. godini, Rakići su učestvovali, i to uspješno, u 3 projekta EU4agri i EU4Business. A bilo je toga i prije i poslije: bilo da su u pitanju evropski, međunarodni, ili projekti na domaćem terenu.
U posljednjih 8 godina tako su, što iz EU, što iz drugih izvora, kroz projekte, dobili podršku od oko 1,3 miliona maraka.
Ali, nije sve u novcu, kaže mladi ekonomista Jovan Rakić, zamjenik direktora u firmi “Rakić d.o.o.”
– Ti projekti nas “tjeraju” da odgovorno planiramo, da obećavamo prvo sebi, a potom i svojim pomagačima, da ćemo da širimo i unapređujemo proizvodnju, ali i da vodimo računa i o tome kako ćemo proizvedeno prodati. Ključ je investiranje u zdrave firme, da one, uz pomoć projekata, ubrzaju svoj razvoj – kaže Jovan Rakić.
Naravno, lako je to reći, ali treba znati sve to isplanirati, pa “sastaviti” projektni prijedlog i to kvalitetno, da zadovolji sve stroge uslove i izbori se se sa oštrom konkurencijom, a onda sve planirano ostvariti.
– Obično ljudi sve to pogrešno shvataju, u stilu, daj mi para da ja sebi nešto kupim. Ne ide to tako. Treba voditi računa o cilju poduhvata u koji se upuštate, pa i o tome da ne samo vaše preduzeće, nego i šira zajednica, ima benefite od projekta – kaže Jovan.
Njegova sestra i koleginica po struci, Dragana Rakić Ristić, prisjeća se da početak nije bio lak. U svojoj misiji učešća na međunarodnim projektima spotaknuli su se – na prvom koraku. Ali, nisu odustali.
– Prvi put smo aplicirali 2016. za projekat “Farma1” i nismo prošli, ali nas to nije obeshrabrilo. Naprotiv, mi smo uvidjeli naše greške, riješili da prođemo obuke za pisanja projekata i finalni rezultat smo imali. Kada je odobren naš prvi projekat od strane EU fondova, našoj sreći nije bilo kraja – kaže Dragana.
Ako ćemo pošteno, nije ni taj prvi pokušaj nije bio bog zna kakav poraz: ispali su u finalu, za dlaku, u konkurenciji aplikanata iz cijele Evrope.
O kakvom se kreativnom poduhvatu radilo, svjedoči i video Jovana Rakića.
Dragana Rakić Ristić i njen brat Jovan Rakić su diplomirali na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu: ona računovodstvo, a on smjer za ekonomsku analizu i razvoj.
Shodno tome, zauzeli su i pozicije u porodičnoj firmi: Dragana je računovođa, a Jovan onaj koji “smišlja” nove projekte i nove proizvode.
Glavni lik u priči je i dalje tata i direktor Savo Rakić, a mama Radinka je ona koja sve to nadgleda sa strane.
– U porodičnoj firmi nema, ja sam ova, ti ona funkcija. Nema ovdje funkcionera, kad treba svi smo sve, od čistačice do direktora – kaže Radinka Rakić.
Njen suprug Savo, zabavljen instaliranjem nove, savremene mašine za proizvodnju tjestenine, koja je tek stigla iz Italije, na pitanje “isplati li se toliki rad i kolika je dobit u poslovanju”, odgovara jednostavno i bez navođenja brojeva.
– Naravno da ima dobiti, ali sve to mi investiramo – kaže Savo Rakić.
I opet se priča vraća na projekte, koji podupiru takvu poslovnu politiku.
Rakići su posebno ponosni na EU projekte iz prošle godine.
EU4Business Recovery prihvatio je njihov projekat za ubrzanu digitalizaciju primarne poljoprivredne proizvodnje, pa su dobili podršku od 298.499 KM za nabavku mašine za sortiranje jaja.
Takođe na javnom pozivu EU4Agri Recovery, prošao je i njihov prijedlog u oblasti cirkularne ekonomije, pa su za nabavku uređaja za hlađenje žita podržani sa 93.600 KM.
Uslijedila je i EU4Agri mjera podrške uvođenju standarda i certifikacije u poljoprivredno-prehrambenoj proizvodnji od 10.272 KM.
– EU projekti su za nas stvarno pokretač razvoja, ali i na domaćem terenu smo prošli nekoliko značajnih projekata. Tako nas je ove godine Ministarstvo poljoprivrede RS, kroz Agenciju za agrarna plaćanja, podržalo u 2 projekta; za nabavku opreme za odgoj pilenki podržali su nas sa 195.000 KM, a za izgradnju farme sa 200.000 KM – navodi Jovan Rakić.
I opet, ne pada to s neba. Prvi domaći projekat, kojeg su “prošli” 2016. godine, bio je vrijedan skromnih, ali tada za njih značajnih 5.000 KM, koje su dobili od Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća grada Bijeljina za izgradnju silosa.
A i prvi evropski projekat, koji im je 2017. godine odobrio EBRD, vrijedio je još skromnijih 3.000 KM. Radilo se o finansiranju konsultantskih usluga za uvođenje standarda za sigurnost i bezbjednost hrane.
Ako pitate energičnog Jovana Rakića “šta je bilo prvo, koka ili jaje”, odgovoriće: prvo i osnovno je hrana za koke, koja mora biti kvalitetna i bezbjedna, kao i hrana za ljude.
– Za nas je proizvodnja stočne hrane, matična proizvodnja. Zdrava i zadovoljna koka daje dobra jaja. Osim što žive u najsavremenijim kavezima, koji ustvari i nisu kavezi, nego veliki prostori u kojima se koke slobodno šeću, naše koke jedu i vrhunsku hranu – kaže Jovan.
A početak tog početka su silosi i postrojenja za sušenje i rashlađivanja žita. Žito se “zamrzava” na temperaturi od minus 10 stepeni, a pritom ima vlažnost od 10 do 12 odsto. I sve to s kapacitetom od 8.000 tona.
– Lokalni poljoprivrednici ovde skladište svoje žito, koje mi otkupljujemo. Imamo uslove, da bismo mogli da skladištimo i robne rezerve – kaže Jovan Rakić.
Kompanije “Rakić” je, dodaje Jovan, na neki način “protočni bojler” za male lokalne komitente.
Uz to, oni zapošljavaju 70 radnika, ni to nije mali doprinos na lokalu.
A kako stvari stoje sa izvozom u Evropsku uniju? Pojednostavljeno rečeno, Rakići ispunjavaju EU standarde, ali ih ne ispunjava država. Oni bi, kažu, mogli izvoziti konzumna jaja u EU, ali BiH ima dozvolu samo za izvoz jaja za preradu. A to se ne isplati.
Tako su Rakići odlučili da sami prerađuju jaja sa svoje farme. Od 200.000 jaja, kolika je dnevna proizvodnja na farmi, najveći dio ide direktno u prodavnice. Ali, šta sa jajetom, koje ima jedva vidljivu pukotinu? Ono u prodaju ne može, pa je Jovan smislio da takva jaja upotrijebe u svom pogonu za proizvodnju tjestenine.
Svježa semberska jaja, plus kvalitetno brašno od semberske pšenice, jednako je ukusna semberska pasta.
Ali to nije sve. Ljuska od jaja se baca, kakva šteta! Rakići već smišljaju kako da je upotrijebe, kao komponentu za proizvodnju hrane za kućne ljubimce.
Ali, prije ove na dnevnom redu je jedna druga ideja: prerada stajskog đubriva koje “proizvedu” njihove koke.
– Mi to, naravno, ne bacamo, đubrivo odvoze lokalni poljoprivrednici sa kojima imamo ugovore, ali njegova prerada u suvo đubrivo bilo bi mnogo efikasnije i ekološki prihvatljivije rješenje. Samo, za to su potrebna ogromna ulaganja – kaže Dragana Rakić Ristić.
Da li je to na pomolu još jedan EU projekat? I još jedan originalan odgovor na vječito pitanje: šta je bilo prije, koka ili jaje?
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: srpskainfo.com
