Gost emisije „Oko u Oko“ portala Dešavanja u Bijeljini, bila je prof. dr Danica Grujičić, neurolog, koja je pričala o izazovima sa kojima se suočavala i motivaciji koja je pokreće.
„Mislim da je mozak organ koji je jako sličan svemiru. Jako mnogo, sem što je ograničen u nekakvom prostoru, dobro zaštićen, mi mnogo o njegovom funkcionisanju još uvek ne znamo i ko zna kada ćemo sve, i da li ćemo ikada sve saznati. To vam je slično kao kosmos. Ja sam želela da se bavim konstruisanjem aviona, međutim, našla sam se u Sovjetskom savezu tada sa roditeljima i jednostavno oni koji nisu bili građani Sovjetskog saveza nisu mogli da upišu u taj Avijacioni institut. Znala sam da ću se vratiti u tadašnju Jugoslaviju. Šta će mi priznati, koje fakultete, naravno medicina i onda, pošto, već ne mogu da idem u svemir, onda ću se baviti lokalnim svemirom to jest mozgom. Uvek me je interesovalo funkcionisanje mozga. Naravno, ne u tom psihijatrijskom smislu, nego više konkretno, uvek sam bila konkretan tip koji sve to što, zapravo, mora da pipne, da vidi da oseti, nekako mi je taj filozofski aspekt centralnog nervnog sistema malo teže padao. I onda sam tamo završila tri semestra vratila se, počela da volontiram odmah čim sam diplomirala. Još kao student sam volontirala na Klinici za neurohirurgiju, položila stručni ispit i u jesen 1984. godine primljena na moju Kliniku na kojoj radim i dan danas. Zvanično, posle 41 godine radnog staža, odlazim u penziju i ono što mi je naj, na šta sam najviše ponosna, jesu to i uspešne operacije i silni ljudi kojima sam spasila… žal za svim onima kojima nisam mogla da pomognem ili sam mogla da pomognem samo privremeno… Ali na moje mlađe kolege i na moje sestre. To su dva pojma na koja sam najviše ponosna – prvo kao profesor, jer smatram da sam iza sebe ostavila jednu odličnu generaciju mladih ljudi koji su posvećeni poslu, koji prate novitete, koji su vrlo stručni i koje i ja sada konsultujem kada mi nešto treba i, naravno, moje sestre koje, mislim, da treba da budu primer kako se neguje, kako se odnosi prema pacijentu, kako se vodi računa o pacijentu. S druge strane, bila je tu i fakultetska karijera, ja sam i kao vrlo mlada učestvovala u izradi planova i programa za osnovne studije, za specijalističke studije, za uvođenje nekih novih predmeta… Tako da sam sticajem okolnosti dugo i u nastavno-naučnom veću Medicinskog fakulteta bila. Ja srećno odlazim, jer smatram da sam ostavila nekakav trag. Koliko će se to pamtiti nije ni važno, ali mislim da smo uradili, naravno čovjek nije sam, da je čitav taj tim ljudi, koji je radio sa mnom, zapravo uradio mnogo dobrih stvari i evo kažem punog srca i zadovoljna odlazim u penziju“, ispričala je prof. Grujičić.
Kako kaže, prije 40 i više godina, bilo je potrebno dokazati se da žena može jednako dobro, kvalitetno i može čak i kvalitetnije da uradi operaciju od muškaraca.
„Ja uvek govorim da sam morala da radim tri puta više, da znam uvek sve šta je najnovije i pre mojih kolega iz prostog razloga što je ovo ipak Balkan. E, sad je mnogo lakše, naravno sad je trećina svih neurohiruga u Srbiji – žene. I na neki način profesorka Mira Nagolić, koja je bila jedina žena u trenutku kad sam ja došla na Kliniku, zajedno sa Ljiljom Vujotić – ona je bila ta koja je probila tu taj prvi zid koji je bio prema nama, a kasnije ono što mi je najteže uvek padalo je trenutak kada gubite pacijenta. Trenutak kada se iskomplikuje, kada to ne očekujete… uradili ste lepu operaciju, očekujete da pacijent sad treba da trči… Hirurgija je nepredvidiva. Ono što je važno, da mladi ljudi pogotovo znaju, uradili ste nešto, ne ide onako kako ste vi očekivali – morate se boriti. Ne možemo prepustiti pacijenta. Iskomplikovamo se – pa šta ja da mu radim? Ne! Komplikacije se leče. Znači, borba za svakog pacijenta ide do kraja. Ja mislim da sam zbog toga i postala, da kažem eto popularan lekar, iz prostog razloga što su pacijenti znali da, i ako se nešto iskomplikuje i ako se desi, neće biti prepušteni nekakvoj svojoj sudbini, nego ćemo učiniti sve da im pomognemo. I tako rade i moji mlađi, i tako rade i moje sestre. Borba. Nema odustajanja i mislim da je to jako važno da mladi ljudi shvate. Ono što u perspektivi treba da se uradi, to su daleko bolje plati lekarima i medicinskim sestrama. Mora da se napravi razlika između onih koji puno rade i onih koji samo završavaju osnovne stvari. I mora da se napravi razlika između sestara koje zaista neguju nepokretne pacijente od čije reakcije i u određenom trenutku zavisi život pacijenta i one čije je posao mnogo, mnogo mirniji. Ne kažem da one treba da budu podcenjene, jer znanje mora da se plati, ali jedno je raditi sa nepokretnim pacijentom koji svakog trenutka može da dobije epileptični status i da prestane da diše i umre, a drugo je raditi na šalteru i biti ljubazan i primiti pacijenta i porazgovarati sa njim…Ipak su to dve različite stvari“, objasnila je prof. Grujičić.
Prema njenim riječima, neurohirurgija se mnogo promijenila i modernizovala od njenih početaka, pa do sada.
„Tu su, pre svega, daleko bolji mikroskopi, svetlo pod mikroskopima je bolje, endoskopija je ušla i kroz glavu i kroz nos. Praktično danas bez endoskopa ne treba raditi tumora hipofize, danas se kroz endoskop rade čitavi tumori baze lobanje, paranazalnih šupljina, znači ono što mi popularno kažemo sinusa. Minimalno invazivna neurohirurgija je postala, kada je to moguće naravno, kad imate veliki tumor morate ceo tumor da prikažete, ali zaista je minimalno invazivna neurohirurgija postala nešto što je danas standard. S druge strane, mnogo bolja diatermija, jer vi ne možete u mozgu podvezivati krvne sudovi i tako zaustavljati krvarenje. Znači vi morate to koga koagulisati Mnogo je bolja diatermija nego što je ranije bila, ultrazvučni aspirator, posebno za tumore i, naravno, jedna čitava nova grana, da tako kažem, u neurohirurgiji, to je endovaskularna neurohirurgija ili interventna neuroradiologija gde se, zahvaljujući stentovima, kojlovima, znači onim stvarima koje stavljamo unutar krvnog suda, zapravo otvaranje glave i operacije postaju nepotrebne, pacijentima se može bez kraljiotomije zapravo rešiti problem. Tako da mnogo, mnogo je situacija bolja, čak i u onkologiji, pojavljuju se novi lekovi, i mladi ljudi i deca i odrasli ljudi se mnogo više prate. Opet kažem, nema predaje, glioblastom ostaje kao jedan od najvećih problema, ali i za glioblastom evo polako pojavljuje se nekakvo svetlo na dnu tunela, tako da mnogo toga se promijenilo na bolje. Tehnologija je ušla, radi se s monitoringom, znači vi sve vrijeme pratite stanje pacijenta. Epilepsije se sada operišu, rade se operacije u budnom stanju da se ne bi poremetio govor pacijenta. Moje kolege u inostranstvu čak kada rade nekakve operske pevače itd… znači mora da se peva, mora da se bukvalno da pacijent posle operacije centralnog nervnog sistema bude zdraviji nego što je došao na operaciju, a ne kao što je bilo pre 40-a godina važna je bila slika na skeneru, nema ostatka tumora, a to kakav je pacijent to je bilo u drugom planu. Kvalitet života pacijenta je broj 1 sada“, ispričala je prof. Grujičić.
Prof. Grujičić kaže da je neurohirurgija postala dio njenog privatnog života, a da joj je u balansu privatnog i profesionalnog života i to što ima prijateljstva koja traju nekoliko desetina godina.
„Imam veliki broj određeni broj prijatelja koji me se nikada nisu odrekli. Čak i onda kad se dogovorimo da se vidimo pa ja ne mogu, nešto se desilo. Ja eto nemam svoje dece, ali uživam u njihovoj deci. Idemo obavezno u njihove svadbe. Gledam ta njihova potomstva i pravo da vam kažem, u tome uživam. S druge strane, mnogo je lepo kada znate da ste neko dete operisali pre 20. i kusur godina i onda se taj neko javlja i zove vas na svadbu, a vi ste mislili, ko zna da li je još uvek živ. Tako da, neurohirugija je postala sastavni deo mog života. Velika je sreća raditi posao koji volite. Ja sam se u svom poslu našla. I zato nisam imala nikakvu dilemu da li sam ispravno izabrala Mislim da jesam. Ukoliko su se mladi odlučili za neurohirurgiju, moraju da znaju da jedan dobar deo života moraju provesti u bolnici, da moraju biti uvek na „izvolite“ svojim pacijentima, medicinskim sestrama koje neguju te pacijente i da se uvek moraju javljati na telefon. S druge strane, da se moraju boriti za status. Mi stariji ne ostavljamo ovim mladim generacijama dobar status u društvu kakav oni zaslužuju. Medicina je jako odgovoran posao, kao i prosveta i mislim da zaslužuju daleko, daleko bolje i plate i bolji status u društvu, ali i veću angažovanost. Pogotovo ukoliko država ulaže dosta u zdravstvo i onda država ima pravo i da traži od vas da radite. Ali mora se napraviti razlika između onih koji, zaista, nose posao i onih koji, možda, ne mogu da urade toliko koliko mogu da urade pojedinci. U svakom slučaju, prijateljstva sam uspjela da sačuvam i to mi je veoma drago. Ostala sam prijatelj i sa svojim sestrama i svojim mlađim doktorima, mogu ja njih da pozovem, mogu oni mene – jako širok krug kolega sa kojim sam jako lepo sarađivala, ta saradnja se nastavlja, nije kraj. Tako da, sve u svemu mogu da kažem da sam zadovoljna. Otac mi je još uvek živ, mama je živela dugo, tako da imala sam sreću da u svojih 60 i nešto godina imam oba roditelja živa, što je velika stvar i velika podrška“, rekla je prof. Grujičić i dodala da mora da se radi, jer nije dovoljan samo talenat, već i mnogo truda za neke stvari.
Prema njenim riječima, u neurohirurgiji prođe jedno deset do petnaest godina kada se čovjek navikne na stres i relativno smireno ulazi u salu.
„Tada ste ubeđeni da će sve što se desi od komplikacija, da ćete moći da rešite. Za neurohirugiju treba 10 do 15 godina, a čak postoje neke jako retke stvari, retke bolesti retke operacije gdje vi zaista morate da imate iskustvo 35 do 40 čak godina da biste uradili kako treba ili da biste svoje mlađe kolege posavetovali kako to treba uraditi. I u penziji imate priliku da pomognete mlađima, ja se nadam da ću imati priliku u Kliničkom centru, ali evo zašto ne i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, imam svuda svoje učenike. kragujevačka neurohirulgija praktično svi su moji đaci. Dobar deo crnogorske neurohirulgije, takođe, su moji đaci. Jedan deo u Republici Srpskoj nisu đaci, nego moje kolege s kojima sam jako lepo radila, ovi stariji, a od ovih mlađih, nažalost, mali broj njih provede dovoljno vremena na našoj klinici i mislim da je to nešto o čemu direktor Kliničkog centra, moj dragi drug, dr Đajić, mora da razmišlja, mora ih pustiti više vremena da provedu kod nas na klinici, jer smo mi jedna od najvećih klinika u Evropi, ako ne i najveća“, istakla je prof. Grujičić.
Za porodice pacijenata koji prolaze kroz neurohidriške operacije ili liječenje ima da poruči da se naoružaju strpljenjem i vjerom.
„Kad su deca u pitanju, roditelji su jako važni, jer dete gleda roditelje i roditelji moraju da budu nekada glumci za Oskara, verujte mi. Zašto? Ako vidi strah očima majke, oca, dete će se plašiti, vi jednostavno imate dete koje ne sarađuje. Kada vidi da su roditelji mirni, pa makar to bila i gluma, dete je mirno i, prosto, ja znam da njima nije lako, ja znam da oni moraju negde da se isplaču. Ono što mi je jako žao je što i kod nas na Klinici, nemamo dovoljno broja psihologa koji će se baviti, ne samo pacijentom, verujte mi kad pacijent ima tumor na mozgu cela porodica je bolesna. Znači, neko ko će sa njima popričati. Imamo jednu divnu doktorku, to je Sneža Milošević, sada je došao još jedan kolega mlađi, koji rade kod nas u Dnevoj bolnici, oni su medikalni onkolozi. Oni, zapravo, vrše funkciju tog psihologa, ali da bi bilo potrebno jedan ili dvoje do troje psihologa u svakom slučaju, jer je jako važno da ljudi znaju šta ih čeka, pogotovo ako pacijent ostane neurologički oštećen, odnosno ako neko vreme ili ne daj Bože, doživotno, mora da ima neku tuđu nego i pomoć, kako se sa tim nositi, kako pacijentu objasniti, nije lako ni porodici, ali nekada, prosto, i ti fizički nedostaci lakše se podnose, nego kada se pacijent posle operacije potpuno promeni i to više nije ona ličnost. Na sve to treba upozoriti i o svemu tome treba sa ljudima popričati. Nije dovoljno samo reći, mi ćemo operacijati, a onda ćemo vidjeti šta ćemo dalje Da, zavisi od histologije, zavisi od patologije, da li će se zračiti, neće se zračiti, da li će primati hemioterapiju, da li će biti dovoljno samo da mu radimo kontrolne magnete, ali sve to, svako snimanje magnetne rezonance za te ljude predstavlja stres. Za decu možda i ne toliko, jer njih obično malo uspavamo, ali za roditelje – da li ćete vi reći je li sve u redu ili ne daj Bože se tumor vraća“, ispričala je prof. Grujičić.
Ona smatra da će nerohirurgija, kao i cijela medicina, mnogo napredovati.
„Hirurgija će uvek imati svoj deo, ali lečenje određenih vrsta bioloških bolesti, kao što su tumori i ostalo, mislim da će pripadati dobrim delom i nuklearnoj medicini i biologiji. Mora se naći, jednostavno, dovoljno mala molekula koja će da prođe hematoencefalnu barijeru i koja će, jednostavno, moći da se nakupi u dovoljnoj koncentraciji u tumoru i da taj tumor jednog dana nestane. Ono što se sada u Rusiji dešava, to je taj razvoj, fantastičan, terapijama radioizotopima – to su molekuli koji zrače i mislim da će to biti nekakva kombinacija, ali svejedno, da biste znali šta lečite, morate napraviti bar biopsiju. Tako da, hirurgija će uvek imati svoje mesto, benigni tumori će se uvek morati operisati. I za njih će se verovatno nekada naći rešenje, ali će hirurgija sigurno još sigurno, sigurno stotinama godina biti najjednostavnije rešenje“, navela je dr Grujičić.
Godinama unazad, prof. Grujičić je posjećivala Banju Dvorove i, kako kaže, Banja joj je ostala i najljepšem sjećanju.
„Sada tu dolaze moje mlađe kolege, sa mog odeljenja, jer su jednostavno preuzeli te pacijente koje smo zajednički operisali i sada ih oni prate. Ja prosto ljudima moram da kažem, nisam ja tu, ali su tu ljudi koje sam ja učila i koji će verovatno, a možda su i sada i za koju godinu će sigurno biti bolji hiruzi od mene. Treba da imaju poverenje u njih. Banja Dvorovi ima odlično rukovodstvo, zaista. Vidjela sam da je direktor gospodin Milorad Zekić puno uradio na tome da se cijelo stanje u Banji stabilizuje. Nije bilo tako kad je on stigao tu. Sestra Ljilja je glavna sestra Banje Dvorova, žena sa kojom sam sarađivala, kao i sa mojom Suzanom na klinici. Znači, nikakve tu razlike nije bilo – koja je tačno znala ko može da sačeka pregled, ko ne može da sačeka pregled. Jedna sjajna medicinska sestra. E sa takvim sestrama je divno raditi i mnogo lakše raditi nego kad ih nema. Međutim, ono što me je zaista jako ražalostilo je da prosto nema ulaganja u Banju Dvorove. Ja znam da je bilo namenjeno nekih 20 miliona, valjda, kao i za Banju Mlječanica, gde su zaista napravili fantastične uslove za oporavak pacijenata. Žao mi je što stoji ona konstrukcija započeta. Ne znam zašto nisu preuzeti novci, to je, valjda, lokalna vlast trebala da uradi. Jako je važno, kada je zdravstvo u pitanju, jako je važno da postoji dobra saradnja između lokalne vlasti i republičke, jer to je način da se sve podigne. Banja Dvorovi može da bude u ovom delu Balkana jedno fantastično odmaralište. To je voda od 75 stepeni, dobra za više vrsta bolesti, ali pogotovo za ove starije. Mislim da bi pola Vojvodine moglo da dođe ovde na oporavak. To je i za reumatske bolesti i za početni diabet i za određena neurološka stanja Ja se sjećam 90-tih godina, svi ranjenici koji su dolazili, imali raspored u Dvorove, bili su presrećni, zato što je, zaista, dobro Banja radila. Od toga ostali su ljudi. Imate odlične fizioterapeute zaista, odlične fizijatre. Doktorka Danijela je neko koji je zaista vrhunski lekar i ja bih volela da takve sve doktore imam i u Beogradu. Ona jako dobro zna medicinu i puno je naučila i ne samo najstrikniji deo fizikalne terapije, već je puno radila sa mnom, još dok je bila na specijalizaciji u Zvorniku, pa i ovde. Mislim da potpuno dobro može i sama da proceni da li je nešto za operaciju ili nije za operaciju i, zaista, je sjajna. Tako da, vrlo lepe uspomene vučem odavde, ali je to prosto molba – morate više uložiti u Banju Dvorove, ne samo kao za fizikalnu terapiju, nego i kao jedan turistički objekat. Mislim da čitav region može od toga da ima samo koristi. Proširiti, napraviti još bazena. S druge strane vi imate vodu koja je 75 stepeni, možda se iskoristi za grejanje Bijeljine. Tako da, na žalost, neki ljudi koji su očito mogli o tome da odlučuju, nisu odlučivali kako treba i mislim da je to jedan biser koji apsolutno morate aktivirati“, zaključila je i poručila prof. Grujičić.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
