Psi Svetog Huberta su poznati kao „lovci na ljude“ ili „ljudske prikolice“ i potomci su francuskih goniča Svetog Huberta iz sedmog veka. Uvezeni su u Ameriku negde pre Američkog rata za nezavisnost. U šesnaestom veku, ovi psi su se intenzivno koristili za potragu za ljudima, posebno za krivolovcima i lopovima. Njihovo svedočenje je toliko visoko cenjeno da su dobili zakonsko pravo da prate trag bilo gde, uključujući i kuće. Čovek koji bi odbio da pusti psa Svetog Huberta u svoju kuću bio bi proglašen krivim. Bloodhounds se više ne koristi striktno za rad u ruralnim i divljim sredinama. Sada ih gradske policijske agencije rutinski koriste za praćenje osumnjičenih u urbanim sredinama.
Često su ga nazivali „njuška sa prikačenim psom”, ovaj pas je toliko vešt u praćenju mirisa da su njegovi rezultati prihvatljivi na sudu. Njegova izvanredna sposobnost čitanja terena njuškom prvenstveno je posledica velikog, ultraosetljivog skupa mirisnih membrana koje omogućavaju psu da razlikuje mirise najmanje hiljadu puta bolje od ljudi.
Istraživači su procenili da se nos psa Svetog Huberta sastoji od otprilike 230 miliona olfaktornih ćelija ili „receptora mirisa“ – 40 puta više nego kod ljudi. Dok je naš olfaktorni centar veličine poštanske marke, pseći može biti velik kao maramica i među najvećim je kod pasa. „Fizička veličina njihovog mirisnog područja daleko premašuje većinu drugih radnih pasa sa razvijenim čulom mirisa“, kaže on.
Kada pas nanjuši mirisni predmet (komad odeće ili predmet koji samo subjekt dodiruje), vazduh juri kroz njegovu nosnu šupljinu i mirisi se zadržavaju u sluzi i doslovno “bombarduju” receptore za miris psa. Hemijski signali se zatim šalju u olfaktornu sijalicu, deo mozga koji analizira mirise, i stvara se „slika mirisa“. Za psa, ova slika je mnogo detaljnija nego što je fotografija za čoveka. Koristeći sliku mirisa kao referencu, pas je u stanju da locira trag subjekta, koji se sastoji od hemijskog koktela mirisa uključujući dah, znoj i miris kože. Jednom kada pas identifikuje trag, neće skrenuti pažnju sa njega uprkos tome što ga napada mnoštvo drugih mirisa. Psi poput psa Svetog Huberta zaustavljaju se tek kad pronađu izvor mirisa ili stignu do cilja. Toliko im je moćan nagon za praćenje, da je poznato da se drže traga dužim od 200 kilometara.
Spoljašnji izgled lovačkog psa takođe doprinosi njegovoj sposobnosti praćenja. Opuštena, naborana koža oko lica pomaže da se prikupe mirisne čestice, a dugačke, viseće uši koje se vuku po zemlji sakupljaju mirise i uvlače ih u područje nozdrva. Dugačak vrat i mišićava ramena psa, koja se spuštaju u njegova snažna leđa, omogućavaju mu da prati trag blizu tla kilometrima.
Tokom protekla dva veka, ovi rođeni detektivi su se pokazali legendarnim u svojoj ulozi u sprovođenju zakona. Jedan od najvećih tragača u istoriji rase bio je pas iz Kentakija po imenu Nik Karter. Njegova upornost dovela je do hvatanja i osuđivanja više od 600 kriminalaca tokom njegove slavne karijere.
Uprkos tehnološkom napretku našeg sadašnjeg doba, mnogi stručnjaci se slažu da su ovi psi veća prednost za policijske snage od neke najbolje visokotehnološke opreme za nadzor. Njihova izuzetna sposobnost da razaznaju trag poslala ih je u važne misije, prateći tragove stare preko 300 sati.
Ali postoji više od toga da postanete dobar policijski pas od jednostavnog osećaja mirisa. Pas takođe mora da ima predispoziciju za rad sa vodičem, da bude željan da radi i da ima jak fokus.Celokupni biološki sastav psa omogućava mu da prati kao nijedan drugi pas. Takve veštine su dar prirode.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: petmagazine.rs
