Na današnji dan 24. septembra 1987. godine završena je tzv. Osma sednica jugoslovenskih komunista iz SR Srbije, ili njen pun naziv „Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije“ ili čuvena „Osma sednica“.
Na njoj su Titovi poltroni, koji su se takmičili u autošovinizmu i antisrpstvu i kreatori sve srpske nesreće u procesu raspada Jugoslavije, stvorili model vlasti Republike Srbije i sve podele koje i danas opstaju u srpskom narodu.
Današnji vlastodržci i njihovi predhodnici iz 5. oktobra 2000. godine su samo rezultat podela, koje su prvi put isplivale na toj komunističkoj partijskoj sednici.
Te podele se zapravo tek naziru na sahrani Titovog potrčka Aleksandra „Leke“ Rankovića 1983. godine, da bi svoj završni čin dobile na tzv. Osmoj sednici.
Svi današnji vlastodršci u Srbiji funkcionišu po modelu vlasti pobednika „Osme sednice“ i avnojevskim principima na kojima počiva današnja Republika Srbija.
Sednicom je predsedavao tadašnji predsednik Predsedništva Centralnog Komiteta Saveza Komunista Srbije Slobodan Milošević, koji je tu priliku iskoristio za sukob i razrešenje dužnosti njegovog bliskog prijatelja i mentora Ivana Stambolića, predsednika Predsedništva SR Srbije.
U komunističkoj Titovoj Republici Srbiji, dve najvažnije funckije su bile predsednik te republike (Stambolić) i šef republičke komunističke partije (Milošević).
I Milošević i Stambolić potiču iz pedigriranih komunističkih familija, koje su bile glavni podupirači Titove vlasti u SR Srbiji—Milošević je zet Dragoslava „Draže“ Markovića, dok je Stambolić sestrić Petra Stambolića, zvanog „Pera konj“, koji je uzeo devojačko prezime majke Milunke, kako bi lakše napredovao u političkoj karijeri.
Milošević i Stambolić su zajedno radili čitav život, počev od prvog radnog mesta u „Tehnogasu“, prativši jedan drugog sa funkcijama. Milošević bi obično sedao u fotelje Stambolića, nakon što bi ovaj bio promovisan da sledeće, više nivoe komunističke vlasti.
Albansko nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji, neravnopravan položaj SR Srbije po ustavu iz 1974. godine opterećene dvema pokrajinama i neravnomernim ekonomskim razvojem, kao i ubistvo 4 vojnika u paraćinskoj kasarni 3. septembra 1987. godine od strane kosovskog Albanca Aziza Keljmendija, dovelo je do povećavanja tenzija u društvu i samoj komunističkoj partiji, u kojoj je sve ključalo od borbe za prevlast.
U jednom obraćanju novinarima iz tih dana, član CK SK Srbije Dragiša Pavlović, tadašnji predsednik beogradske komunističke partijske organizacije i blizak saradnik Ivana Stambolića, održao je sastanak sa novinarima na kom je kritikovao velika očekivanja i „olako obećanu brzinu“ u rešavanju kosovsko-metohijske krize.
Dragiša Pavlović je kritikovao i „srpski nacionalizam“, kao i „revanšizam protiv albanske narodnosti“ i u starom titoističkom maniru (po kom se u komunizmu napreduje samo ako se pljuje i udara na tzv. srpski nacionalizam), pozivao je na borbu protiv takvog srpskog nacionalizma.
Taj nastup Dragiše Pavlovića protumačen je kao direktan napad i kritika politike Slobodana Miloševića, koji je prilike na Kosovu i Metohiji koristio za uspon na lestvici vlasti.
Milošević je prethodno, u aprilu iste godine 1987, u Kosovu polju, razgnevljenim i isprebijanim lokalnim Srbima koji su trpeli teror albanske policije i nasilje, rekao svoju čuvenu rečenicu: „Niko ne sme da vas bije“.
Na optužbe Dragiše Pavlovića, Milošević je uzvratio tekstom, objavljenom u „Politici Ekspres“, koji je potpisao budući direktor RTS-a Dragoljub Milanović, u kome se obrušio na Pavlovića i postavio pitanje:
„Na koga se odnosi Pavlovićeva kritika ‘olako obećane brzine’“?
Ovaj Pavlovićev čin, doveo je do sazivanja višeg organa komunističke partije u Srbiji „Predsedništva CK SKS“, na kom je Milošević pročitao pismo podrške Dragiši Pavloviću, koje je potpisao ni manje ni više nego njegov mentor Ivan Stambolić, što je dovelo do rasprave i o podobnosti samog Stambolića.
Uz samo jedan glas koji je doneo prevagu, Predsedništvo partije donosi odluku da se sazove ta famozna „Osma sednica“ Centralnog komiteta, kao najviša instanca komunista u SR Srbiji, na kojoj će se raspravljati o smeni Dragiše Pavlovića.
„Osma sednica“ je prva takva komunistička sednica koju je direktno prenosila Televizija Beograd.
Formalno, „Osma sednica“ je bila posvećena obeležavanju 50-ogodišnjice dolaska austrougarskog kaplara Hrvata Josipa Broza Tita na čelo jugoslovenske Komunističke partije.
Slobodan Milošević je, kao tvrdokorni komunista, tu proslavu Titove godišnjice želeo da iskoristi da pokaže kako Stambolić i njegovi podržavaoci nisu na Titovom putu i da je Milošević zapravo jedini koji ostaje veran Titu i nastavlja Titov put.
Na „Osmoj sednici“, nakon 20 sati rasprave i prvog pravog rijaliti šou programa komunista u Srbiji, svi su gledali kako se u rukavicama komunisti obračunavaju jedni sa drugima, dok je sednicom predsedavao Slobodan Milošević.
Na kraju, Milošević je postigao svoj cilj i na sednici je smenjen Dragiša Pavlović i isključen iz CKSK Srbije.
Miloševićeva struja je odnela potpunu pobedu i nastalo je čišćenje komunističkih kadrova u celoj Srbiji koji nisu bili lojalni njemu.
Od tada kreće još vrtoglaviji uspon Slobodana Miloševića, u kom je ugnjeteni srpski narod video nekog ko će obespravljenim Srbima, rascepkanim po Titovim jugoslovenskim republikama i pokrajinama, vratiti dostojanstvo i ravnopravni status.
„Osma sednica“ je nagovestila i politički kraj Ivana Stambolića i samo nekoliko meseci kasnije, u decembru 1987. godine konačno je razrešen i Ivan Stambolić, što je samo potvrdilo potpunu pobedu Miloševićeve struje.
„Osma sednica“ je važna zbog toga što su na njoj nastale podele po liniji na kojoj su se, sa jedne strane, našli tzv. nacionalni-komunisti na čelu sa Miloševićem i tzv. liberalni-komunisti na čelu sa Stambolićem.
Miloševićevci i Stambolićevci se od tada praktično smenjuju na vlasti u Srbiji.
Miloševićevci su kao tobože “nacionalno opredeljeni“ dok u isto vreme mrze Crkvu, kralja i vole partizane i AVNOJ.
Stambolićevci predstavljaju današnji nevladin sektor, vojvođanske autonomaše, autošoviniste, koji isto tako mrze Crkvu, kralja i vole partizane, zalažući se za Evropu, nezavisno KiM, autonomiju Vojvodine, NATO itd.
Iz iste Titove komunističke kuhinje nam dolaze obe struje Stambolićevaca i Miloševićevaca i jedni druge menjaju na vlasti.
Ne samo da političke elite počivaju danas na toj podeli, već i medijske, kulturne i akademske elite počivaju na ovoj komunističkoj podeli sa „Osme sednice“.
Sve u svemu Srbija ostaje talac Tita, kao i dece i unuka Titovih vlastodržaca, koji dan danas na tim principima i podelama vladaju Srbijom.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
