Mala Moskva – Kumane u srednjem Banatu

Na ulazu u mirno, naizgled pusto selo u srednjem Banatu, kao i u većini zaselaka nailazimo na crkvu, spomenik palim borcima i Dom kulture.

Ispred ovog nekadašnjeg Zadružnog doma, sudeći po staroj tabli, čekaju nas štrudle s orasima i makom. Vredne domaćice Udruženja žena „Kumane” izašle su da nas pozovu da čujemo gde smo stigli i vidimo, ujedno, njihove ručne radove…

Banatsko selo Kumane u opštini Novi Bečej danas ima manje od tri hiljade stanovnika i sve oskudnije prihode, ali i te kako bogate tragove u istoriji i kulturi. To je i razlog što je pres-karavan ovde svratio pre ulaska u grad.

Domaćica Nada Marinkov, pokazujući etno-sobu, kaže da su banatske žene rođene za sve ručne radove, od veza, do heklanja i tkanja. Za dekupaž tehniku ukrašavanja koriste kutije od medenjaka. Hvali se đakonijama od testa, 26 njih osvajale su nagrade na mnogim takmičenjima, a zaštitni su znak „Kuglofijada”, „Štrudlijada”, „Kukuruznog proleća”…

Ponosni na istoriju

Ipak i one, kao i ostali u selu, najviše vole da se pohvale kako su „u Kumanu imali prvu slobodnu teritoriju na našim prostorima u Drugom svetskom ratu, još pre Užičke republike”. Pojasnilo nam se ono što smo dolazeći primetili – da jedna od centralnih ulica i dalje nosi ime maršala Tita i paralelna je s glavnom – narodnog heroja Ljubice Odadžić.

U Kumanu se svi koje smo sreli ponose tom novijom istorijom, ističući da su njihovi preci, koji su bili siromašni početkom prošlog veka, među prvima prihvatili ideju socijaldemokratije.

„Još 1895. godine među prvima osnovali smo Socijaldemokratsku partiju koja je pobedila na lokalnim izborima i već 1905. pola sela je bilo pod uticajem Svetozara Markovića i Vase Pelagića”, ispričao nam je Žika Radin, bibliotekar iz Doma kulture u penziji.

Titova slika i u etno-sobi

„Na kraju Prvog svetskog rata naši muškarci, koji su učestvovali kao vojnici Austrougarske monarhije na frontu u Galiciji, masovno su pristajali da budu ruski zarobljenici i uskoro su se pridružili Oktobarskoj revoluciji. Njih 84 se vratilo, donoseći u selo ideje komunizma. U Kumanu je nakon početka narednog rata već 4. jula 1941. na poziv KPJ podignut narodni ustanak, a u selu je posle dve nedelje osnovan prvi partizanski odred devetnaestorice boraca. Mesto na kojem su u Kumanu položili zakletvu, u nemačkim kartama je obeleženo kao slobodna teritorija, a u okupatorskim spisima selo su zvali Crveno Kumane”, ističe.

Zavičajna spomen-soba posvećena je palim borcima oba svetska rata prošloga veka. Među dokumentima i fotografijama ističe se fotografija Broza u skoro prirodnoj veličini nalepljena preko celih ulaznih vrata. Zbog velikog broja socijalista i učesnika u Oktobarskoj revoluciji ovo selo zvali su i Mala Moskva.

„Zavičajnom sobom želeli smo da sačuvamo uspomene i opomenu iz ratova koji su zadesili naše prostore. Značajan doprinos autentičnoj postavci dali su slikar i scenograf Sava Baračkov, Stojan Milosavljev i drugi koji su sakupili očuvane fotografije i dopise da svedoče o strašnim vremenima koja ne smeju da budu zaboravljena. Naši heroji, među kojima je i revolucionar Jovan Veselinov, zaslužuju godišnji pomen i bar poneki cvetak”, kaže naš domaćin.

Spomenik palim borcima Drugog svetskog rata podignut je 1. juna 1952. godine, kao statua bezimenog borca kog su nazvali Dragutin, a ovaj datum se i danas obeležava kao dan slave sela. U vreme obnove i izgradnje zemlje u selu je, kaže Radin, zbog uglednih učesnika NOB-a ovde podignuta fabrika kućne hemije koja je okolno stanovništvo „hranila”. „Ali posle privatizacije, od nekadašnjih 250 ostalo je u njoj 12 radnika. Doduše, prepolovljen je i broj stanovnika. Početkom osamdesetih bilo je četiri-pet hiljada žitelja, a danas svega 2.700. Nema industrije, a od malo poljoprivrede teško se živi. Uzgajamo suncokret i pšenicu, ali živimo od stočarstva, iako je od 12.000 ovaca iz osamdesetih, u našem stadu danas ostalo svega hiljadu i sto grla”, priča Radin.

Iza spomenika, dok šetamo, u srcu Kumana vidimo staru interesantnu crkvu, shvatajući da zanimljiva istorija sela postoji i pre socijalizma. Prilazimo, ali je trenutno zatvorena zbog rekonstrukcije.

 Isus s ašovom

Kako saznajemo, selo je još 1758. godine dobilo crkvu i to jedinstvenu u Vojvodini, hram sa zvonikom na zapadnoj strani. Posvećena Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, završena je 1834. godine, a braća Milan i Lazar Janić izrezbarili su ikonostas, koji je oslikao ikonopisac Temišvarske eparhije Nikola Aleksić. Na svodu je naslikao monumentalnu kompoziciju Sveta Trojica s jevanđelistima i još pet slika. Na jednoj od njih je jedinstven prizor u fresko-slikarstvu: Isus Hristos u levoj ruci drži ašov dok se obraća Mariji Magdaleni. Zainteresovani da vidimo, molili smo da nam se vrata crkve otvore, ali je rečeno da je malo vremena da se u tom trenutku traži i dobije blagoslov crkvenih vlasti za fotografisanje.

Takođe, rekli su nam da „tajna ašova u rukama Isusa” ionako nije otkrivena. Ipak, postoji nekoliko objašnjenja. Po jednom, freska je simbol posledica smrtnog greha: pre nego što je Adam izbačen iz raja, u njemu su rasle samo plemenite biljke, a posle izgnanstva korov. Poruka je da će „čovek mukotrpno morati da radi i da ako ne okopavamo, ne plevimo i ne žanjemo zemlju, nećemo imati od čega da živimo”. Po drugima, koji se pozivaju na jevanđelja iz Novog zaveta, fresku zovu „Isus baštovan”, u kojima se opisuje kako su Isusa posle raspeća i ukopavanja otkopali, kako bi ga sahranili, objašnjava vodič Tatjana Vlaškalin.

Da bismo došli do fotografije jedinstvene freske trebalo nam je upornosti i vremena, kao da je stanovnici sela, uvereni da su rođeni na posebnom mestu pod nebom, ljubomorno čuvaju.

Kumančani i Kumankinje

Stanovnike Kumana zovu Kumančani i Kumankinje, kako su nam sami sa svojim uobičajenim ponosom naglasili. Oni podsećaju da selo nosi ime po tatarskom plemenu Kumani koje je u 11. veku prodrlo u Mađarsku. Kumane se prvi put pominje u Pećkom katastigu 1660. godine.

Sećanje na braću glumce

Ovde se diče i znamenitim precima pre socijalizma koji su ostavili traga u kulturi. Recimo, Lazi Telečkom, piscu, reditelju i glumcu, digli su prošle godine spomenik usred sela povodom 150 godina od njegove smrti, a već više od trideset godina održavaju pozorišni festival u njegovu čast. Oni podsećaju da su iz Kumana i poznati glumci, braća Slavko i Nikola Simić.

Selo s najviše doktora nauka

Iz Kumana od 1845. vodi poreklo 730 intelektualaca, od kojih su mnogi i doktorirali. Navodi se da je u Banatu, pa i Vojvodini „selo s najviše doktora nauka”. Po hroničaru Milanu Varadincu, najstariji Kumančanin sa završenim pravnim fakultetom je dr Miloš Đorđević koji je doktorirao u Beču.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: politika.rs