Na ispašu nisu mogle, jer padala je kiša a iz godine u godinu i trave je sve manje, tek toliko da se preživi.
Za vukove naravno nema zime, sve dok slijepo slušaju vođu čopora.
Poslušne ovce su iz dana u dan sve više nezadovoljne, jer je sve manje hrane a vukovi se brzo množe i postaju krvoločniji.
Međutim, ovcama nije padalo ni na pamet, da na svoj dan, podignu glas i iskažu nezadovoljstvo. Plaše se da bi izgubile i ono malo hrane, što im vukovi dopuste da pojedu. One malo hrabrije već odavno su pobjegle na neke sretnije farme, nakon što su naučile blejati na stranom jeziku.
I mlađe ovce sve više razmišljaju o odlasku. Međutim vukovi za to, baš mnogo ni ne haju, jer počeće se valjda jesti međusobno, kada farmu napusti i posljednja ovca.
Farmu polako obavija gusta tama. Kroz nju se samo još naziru oštri, okrvavljeni očnjaci, vođe čopora, a muklu tišinu, tek povremeno prekine očajno blejanje iznemoglih ovaca….
''Poslušna ovčica''
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
