Samo pukom srećom Ivica je preživeo sa teškim posledicama. Sada je invalid. Neguje svoju vinovu lozu u dvorištu i peče vrhunsku rakiju. Baš na mestu gde smo stajali kada sam mu dodirnuo glavu, njega je hicem iz pištolja u glavu pogodio Živko Sandić
"Dođi ovamo, daj ruku. Vidiš di je ušao metak. I otkinuo".
Prsti su mi prelazili preko deformisane, ulubljene lobanje Ivice Lazovića. Dubok, jeziv ožiljak ispod kojeg nedostaje i deo mozga. Trajni invaliditet, oduzeta jedna ruka i noga. To je posledica bezumnog sukoba koji je 1996. godine Srbiju doveo do ruba građanskog rata.
Miloševićeva vlast je autobusima iz cele Srbije dovela svoje pristalice i organizovala kontraudar velikim studentskim protestima. Dolazilo je do sukoba demonstranata, letele su letve i potezale se pesnice. Od posledica prebijanja umro je Predrag Starčević.
A druga žrtva, Ivica Lazović, za dlaku je izbegao smrt. Baš na mestu gde smo stajali kada sam mu dodirnuo glavu, kod robne kuće Mitić u Knez Mihailovoj ulici, njega je hicem iz pištolja u glavu pogodio Živko Sandić, pristalica SPS-a iz Bačke.
Lazović je pao bez izgleda da u njemu više ima života…
– Nisu mi davali dva meseca. Evo, ja 22 godine pune još uvek idem, ne stajem. Kada sam se probudio rekao sam: "Je l' to se desilo? Desilo se". Ja sam bio čovek koji prihvata sve. Ko pokuša da promeni sudbinu, on prođe još gore – priča Lazović bez i malo okolišanja.
Oči mu se šire kao u radosnog deteta, ne štedi osmeh i ne dozvoljava da mračna razmišljanja zasene živahnost koju nosi u sebi.
Pa ipak, taj događaj ga prati poput senke. Kad god pogleda u svoju nepomičnu ruku, kad god ustane i traži najbolji položaj da napravi naredni korak… Godine života, kaže, ne broji, već samo samo one otkad je pao. Punih 22.
Izveštio se da pomera nogu iz kuka, pa mu je za hodanje potreban samo štap. Leva ruka mu visi obešena o povez, kao da je u gipsu. A desnom neguje svoju vinovu lozu u dvorištu i peče vrhunsku rakiju.
– To je moje i ne dam nikome, tu sam cicija! Moja žena, deca sa mnom. Ja još pričam s vama, još pijem rakijicu! Ja je sam pečem, ja sam skupljam, ja brao voće sam. Pa ljudi, ima li veće sreće i zadovoljstva? – pričao je Lazović dok smo sedeli u njegovoj kući u Boljevcima kod Surčina.
Na mesto gde je pao retko odlazi. Neke nove građevine u centru grada pomalo su pomutile orijentaciju. Krenuo je odlučno ispred nas od Ulice kralja Petra, kao da ga ponovo zovu zvuci pištaljki i povici demonstranata.
– Izvinite, devojčice, je l' znate gde je Mitićeva robna kuća? – pitao je pomalo zbunjene prolaznice, više se ni ne obazirući na nas. Samo da što pre stigne.
Razmišljao sam, šta li je u glavi ljudima koji vide čoveka sa štapom, sa obešenom rukom i oduzetom nogom? Videli su i kameru, sigurno su znali da se iza njega krije neka velika priča. Ali protesti 1996. godine, da li su njih nekako svi zaboravili?
– Ovde je bio jedan kiosk sad ga više ne vidim. Ja sam ovuda došao (pokazuje u sporednu ulicu koja vodi prema Topličinom vencu). I tu negde, gde je ova bara i malo napred, tu sam pao, u krugu od oko 10 metara. To je ona slika što ste videli, gde sam ležao krvav – pričao je Lazović dok su prolaznici bezbrižno hodali oko nas.
Živko Sandić izvadio je pištolj i opalio dva metka, dok ga je jedan saborac pridržavao za ruku shvatajući da je razum popustio, a krv potekla. Lazović je ležao nepomično, a ljudi unezvereno pokušavali da mu pomognu.
Svog atentatora video je još na suđenju i nikada više.
– Ja sam mu i onda rekao, oprosti mu bože! Što si to uradio brate, pucaš na svog brata? – pričao je Lazović.
Sandić je dobio dve godine i četiri meseca zatvora. Da li je danas živ? Da li nosi teret na duši? Palo mi je na pamet jedno hipotetičko pitanje.
"Recimo, da vas on pozove, da kaže: Na samrti sam, hoću da vam kažem nešto, je l' biste pristali da ga saslušate?"
– Hoću, i to dobro, kao da ništa nije bilo, kao da se ništa nije desilo. Pa ja sam takav. Prihvati, brate, to je moj život – bez razmišljanja odgovorio je Lazović.
U bolnici je ležao svega nekoliko nedelja. Kaže, tada je imao posete i koje nije tražio.
– Dolazili su ljudi iz SPS da me omekšaju i da mi daju neki papir da potpišem. Bolničarka bi mi šapnula samo 'Evo ih ovi'. A ja ništa nisam hteo da potpišem – priča Lazović.
ČVARCI I KRV
Lazović je, kaže, redovno odlazio na proteste. Kada bi završio sa poslom, uputio bi se u Beograd. Toga dana sa sobom je nosio čvarke.
– Klao sam tu pet braova i nosio sam onu veliku konfekcijsku kesu. Bilo je oko tri i po kilograma. Dva i po sam prodao pokojnom Zvonku i onima što su pobijeno u SPO. Dodao sam više da im dam, da se počastimo svi tamo kad sednemo. I pao sam sa čvarcima. Ljudi su mislili da je to mozak, tako su mi rekli – priseća se Lazović.
POLICAJAC I ZANATLIJA
Pre ove tragedije Lazović je radio kao policajac, ali je napustio službu i počeo da se bavi privatnim poslom. Pravio je česme i kamine od kamena i dobro mu je išlo, sve dok nije pao.
– Privatno sam radio kamine, fontane, lepe stvari od kamena, kupatila, ključ u ruke, od odvoda do keramike. Radio sam čisto, pošteno – priseća se Lazović.
"NJIMA JE ŽAO ŠTO NISAM MRTAV"
Boreći se sa teškim posledicama ovog ludačkog čina, Lazović je morao da nađe način da ga racionalizuje, da objasni sebi i drugima šta se dogodilo.
Mi smo želeli da opišemo kako Ivica danas živi i da podsetimo da su se usred Beograda događale neke stvari koje nikada ne smemo da zaboravimo. Ipak, reportaža o Ivici bila bi nepotpuna ako ne bismo uzeli ono što mu se neprestano vrzma po glavi, a što na prvi pogled deluje pomalo i paranoično.
– Voleo bih da se u tekstu nađe i ova rečenica: Da mi je od početka smešteno. Ja sam bio naivan, nisam ništa znao. Njima je žao sada što sam ostao živ – pričao je Lazović.
Kaže, sve je bilo isplanirano, a sa slučajem su povezani ljudi iz njegovog tada bliskog okruženja. Video je čak i kako neko prstom upire u njega pre nego što je ispaljen hitac.
Da li je u pravu, to znaju samo oni čije ime nije spominjao.
Izvor: telegraf.rs