OSVEĆENJE CRKVE U GNIONICI KOD MODRIČE
Njegovo Preosveštenstvo episkop zvorničko-tuzlanski g. Fotije osveštao je danas novi hram u Gnionici kod Modriče. Gradnja hrama svetog kneza Lazara Kosovskog u Gnionici započela je 1993. godine. Prethodni hram, isto svetog kneza Lazara, osveštan je 28. jula 1991. godine, ali je taj hram miniran i porušen 1992. godine od strane Hrvatskih oružanih snaga.
Vjerni narod iz Gnionice, Jošave, Jezera i Vukosavlja, predvođen svojim sveštenikom Miroslavom Draškom, sabrao se u porti hrama da dočeka svoga Arhijereja.
Sveta arhijerejska Liturgija je počela nakon velikog osvećenja, kome je prethodio ophod sa svetim moštima oko hrama i priprema Časne trpeze.
U toku Liturgije Preosvećeni vladika Fotije se obratio vjernom narodu bogonadahnutom besjedom koju donosimo u cijelosti:
“Časni oci, gospodine načelniče, uvažena gospodo, braćo i sestre. Divno je danas biti u ovom osvećenom hramu svetog velikomučenika cara Lazara Kosovskog.
Juče smo takođe imali jedan svečani čin, a i danas ovde u Gnionici. Moram reći da je moje iskustvo kad se osvećuje hram zaista veličanstveno, a verujem da isto oseća svako od vas koji ste bili prisutni danas na svetoj Liturgiji. Nešto veličanstveno se događa prilikom osvećenja hrama. To je kao praznik Pedesetnice kada Duh Sveti silazi i osvećuje prostor, hram Božiji. Ali osvećuje i duše prisutnih na svetoj Liturgiji. Kada bismo umom mogli da sagledamo to bi zaista bilo nebesko viđenje. Kad se hram osvešta oseti se da je sve savršeno čisto, da je prisutna blagodat Duha Svetoga i da je to ono što nas priziva čistoti, vrlini i božanskoj svetlosti. Sve to osećamo prilikom ophoda oko hrama sa svetim moštima čitajući divne molitve za osvećenje hrama. A sve, u krajnjem slučaju, simvolišu i odnose se kako na hram tako i na svakoga čoveka, krštenu dušu. Svaki kršten čovek je prošao jedno takvo molitvoslovlje nad sobom i zadobio je blagodat Duha Svetoga kroz trokratno krštenje pogružavanje u vodi i ustajanje, umiranje i savaskrsavanje sa Hristom.
Sveti hram je u jednom selu ili gradu mesto sabiranja. Mesto gde treba da ostavimo sve zemaljske brige. Mesto gde možemo Bogu da se pojadamo. Ako je dobro da blagodarimo, a ako nije dobro da tražimo pomoć i zaštitu.
Imali smo ovih dana, i još uvek imamo, nevolje oko olujnih nevremena. Kome da pribegnemo? Samo Bogu! Ljudi meteorolozi i institucije mogu nešto da urade, ali ne mogu dovoljno. Čuli ste verovatno da ovih dana u našoj Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj često zvone zvona. Zvona razgone oblake, grâd i munje. Jer je Bog, braćo i sestre, silniji i moćniji od tvorevine jer je on Tvorac.
Danas se u ovoj crkvi svetog velikomučenika Lazara Kosovskog sećamo se i njega i njegovog života i stradanja, ali i našega Kosova braćo i sestre. Kosovo je duboko u našim srcima i u genima nas pravoslavnih Srba. Kosovski zavet da je zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka je ono što je nas Srbe držalo da ne budemo samo zemaljski ljudi, nego nas je podizalo u istoriji da težimo višim vrednostima, da težimo onome što je zaista večno. Zato smo najčešće i najviše stradali. Mi smo se bili ukopali u zemunice, u rovove iz kojih nismo izlazili, u zemaljskim okvirima, jer smo hteli, ustvari, da vidimo nebesku realnost i Carstvo nebesko koje dolazi. A to Carstvo nebesko se moglo videti za vreme Kosovske bitke kad se trebalo boriti sa tri puta nadmoćnijim neprijateljem. Ali oni koji su tamo postradali su mučenici naše svete Crkve, a na prvom mestu sveti car Lazar i njegove vojvode. On nam je primer i putevoditelj kao i Sveti Sava da ne klonemo u ovom životu, da se borimo za svoje sveto Pravoslavlje, za svoju tradiciju, predanje, teritoriju, za svoje Kosovo, jer je ono natopljeno krvlju mučenika i to je naša srpska zemlja. Mogu istoričari i stranci da govore koliko god hoće ali mi svi dobro znamo da je to srpska zemlja. Svaka stopa na Kosovu je srpska zemlja. Mi ćemo se moliti Bogu i našim svetiteljima da nam vrate Kosovo. Kažu da se sveti Nektarije Eginski javio jednoj ženi koja je išla na hodočašće u Rusiju i onda je rekao: Zašto vi Srbi ne tražite od Svetog Save i svetog cara Lazara da vam vrate Kosovo. Ona je to posle nekom ispričala i tako je nastala ona pesmica “Vratite nam Kosovo“, ako ste čuli za nju. Mi očekujemo da nam naši svetitelji iz nebeske Srbije vrate Kosovo. Ne uzdamo se u zemaljske sile. Od zemaljskih sila se jedino možemo uzdati u Rusiju, a Rusija je sada u ratu. Raspeta je i bori se praktično protiv čitaog sveta koji je ustao na nju i na sveto Pravoslavlje. A mi Srbi smo raspeti, ovde u Republici Srpskoj i na svim stranama gde živimo. Ali daće Bog, ove svetinje, koje osvećujemo i koje prinosimo na bogougodnu žrtvu, će nas očuvati. To je ono što je blagosloveno i što će nas sačuvati.
Danas praznujemo i prepodobnog Antonija Kijevo-Pečerskog. Osnivača velike kijevske lavre koja je napadnuta u Kijevu, staroj Rusiji a današnjoj Ukrajini.
Danas hoće da proteraju monahe koji su hiljadu godina živeli u toj svetinji. Svetinja ima 150 moštiju, divne čudotvorne ikone, bezbrojne svetinje. Bezbožnici su ustali da tu svetinju unište i prognaju monahe. Neće dati sveti Antonije Kijevo-Pečerski koga danas praznujemo, on će zaštititi tu svetinju. Ali sa druge strane i naš Patrijarh Porfirije je ovih dana pisao da se oslobodi iguman Kijevo-Pečerske lavre, mitropolit Pavle. Starac mučenik koga su stavili u zatvor bez razloga. On samo hoće da živi sa svojom svetinjom i sa svojim narodom tamo. Ali daće Bog i sila Božija će dejstvovati jer ona se javlja gde je pravda i istina. Tu se projavljuje i pobeđuje sila Božija. Mi se nadamo da će tako biti i da će tako biti u našem raspetom Pravoslavlju koje je sada napadnuto sa ciljem da ne budemo jedinstveni nego da budemo podeljeni. Daće Bog da se i to prevaziđe i da Pravoslavlje izađe kao pobednik i sve ove muke i raspeća.
Još jednom čestitamo i zahvaljujemo se svim donatorima u ime oca Draška i crkvene opštine. Zahvaljujemo našim ocima Vidoju, Peri i Nenadu koji su ovde službovali ranije. Svako od njih je sebe delom ugradio u ovaj sveti hram i evo mi smo danas dočekali da ga osveštamo. On nije potpuno dovršen. Treba još da se oslika, da se uredi porta, ali biće, daće Bog. Otac Draško je mlad čovek a i drugi će pomoći. Hvala svima koji ste pomagali i koji ćete ubuduće pomagati ovu svetinju jer sa ovom svetinjom rastemo svi ka nebesima, braćo i sestre i to morate da znate. I da sve što pomognemo svetinji to nam Bog stostruko vraća.“
Na svetoj Liturgiji episkopu Fotiju su danas sasluživali: protojerej-stavrofor Vidoje Lukić, arhijerejski namjesnik zvornički koji je gradio prvu miniranu crkvu u Gnionici; protojerej-stavrofor Pero Tanacković, paroh modrički je započeo gradnju danas osveštane crkve, protojerej Nenad Tojić, arhijerejski namjesnik modričko-gradačački koji je takođe učestvovao u gradnji kao paroh u Gnionici, protonamjesnik Nenad Tovirac; i protođakoni Nemanja Spasojević i Lazar Ilić, eparhijski đakoni.
Kum velikog osvećenja hrama je Slavko Ružičić iz Gnionice sa porodicom, a zanimljivo je da je njegov brat Marko bio kum starog hrama koji je miniran u ratu.
Za nesebičnu podršku, misiju i pomoć Crkvi arhijerejskom pohvalnicom su nagrađeni Milenko i Jasmina Mlinarević iz Gnionice.
Sabranju je molitveno prisustvovao i Borislav Rakić, načelnik opštine Vukosavlje.
Proslava je nastavljena uz trpezu ljubavi koju je pripremio odbor Crkvene opštine i kum slave, tokom koje je nadeležni paroh Miroslav Draško u znak zahvalnosti uručio episkopu Fotiju vladičansku panagiju kao dar vjernog naroda ovoga kraja.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
