Ako ste nekada svraćali u prodavnicu kineske robe preko puta pijace u Bijeljini sasvim sigurno ste imali priliku da popričate sa simpatičnom pričljivom Kineskinjom koja prilično dobro govori naš jezik i savršeno ga razumije.

To je jedna od četiri porodice iz Kine koje trenutno žive u Bijeljini. Nekada ih je bilo više, ali je ekonomska kriza uticala i na njihov rad, pa su se prodavnice koje su imali zatvarale.

Vlasnici pordavnice "Lai Fu" su Šemi Vang i njen suprug Alju, koji su u BiH došli prije 17 godina ispričali su svoju priču za Bijeljina danas.
– 2002. smo odlučili da dođemo u BiH. U Kini sam radila kao nastavnica engleskog jezika. Iako su troškovi života tada bili dosta manji, plata od 100 evra nije bila dovoljna za porodicu, roditelji su mi bili bez posla, a imala sam tri brata i sestre koji su takođe bili bez posla. Dosta Kineza je odlazilo u druge zemlje i dobro su zarađivali, priča Šemi.

Odlučili su se za našu zemlju, jer je Šemina tetka imala prodavnicu u Sarajevu. Tu je radila nekoliko godina, a 2006. dolaze u Bijeljinu gdje otvaraju svoju prvu prodavnicu.
– Tada je bilo mnogo više posla nego sada, prvu prodavnicu smo otvorili kod cvjećare Mimoza, a zarada je bila dobra, iako prodavnica nije bila u centru grada. Nakon nekoliko godina otvorili smo još jednu prodavnicu, nekoliko puta je preselili, a sada nam je ostala samo ova u centru grada koju smo otvorili 2012. Posao ne ide ni blizu kao prije, osjeti se da je manje ljudi, svi su otišli u druge zemlje, a i više je tržnih centara, kaže Šemi.

Pitali smo je i šta znači "Lai Fu".
– To je kao „good luck", ili nešto kao nada na vašem jeziku.

U BiH su im se rodila oba sina.
– Stariji sin je 2005. godište rođen je u Brčkom, mlađi ima 10 godina, one je rođen ovdje, u Bijeljini. Stariji je završio sedmi razred, ide u OŠ „Knez Ivo od Semberije", a mlađeg smo vartili u Kinu i tamo ide u školu. Na svu sreću, zahvaljujući internetu i skypu možemo da se vidimo, ispričamo…

Šemi kaže da je stariji sin u početku imao malo problema sa dobacivanjem na ulici i zadirkivanjem starije djece, ali je zahvaljujući učiteljici to brzo prevaziđeno. Sada se druži sa svima, a Šami priča da se i sa komšijama odlično slaže i da su ih odmah prihvatili. Mentalitet ljudi je sličan, ljudi su druželjubivi, često ih zovu na svadbe, rođendane, proslave…

– Ja svima kažem da je Bijeljina kao moja druga kuća, ovdje je miran, dobar narod, zato mi je žao što mnogi teško žive i odlaze zbog boljeg posla. Ostaće samo stari i bolesni koji ne mogu da odu.

Iako 17 godina žive u BiH zardžali su svoju tradicionalnu kuhinju baziranu na pirinču i kuvanom povrću.
– I posle toliko godina moj želudac se nije navikao na vašu hranu. Kupujem namirnice u marketu i na pijaci i kod kuće pravim naša tradicionalna jela. Ono što mi se dopalo, a i djeca vole, je sarma, čak sam jednom za 8. mart od radnica na poklon dobila punu šerpu sarme.

Šemi se odlično snalazi sa našim jezikom, a kaže da joj nije bilo teško da nauči.
– Po 10 sati sam u prodavnici i u kontaktu sa ljudima. Kineski govorim samo sa suprugom i djecom, sve ostalo je na vašem jeziku. To je kao da 10 sati u školi učite samo jedan jezik. Na početku mi je bilo neobično, činilo mi se da u vašem jeziku nema tačke, kako su ljudi brzo govorili.

Iako Bijeljinu vole i smatraju je drugom kućom, ostanak ovdje zavisi od posla i ekonomske situacije.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: bijeljina.org