Sveti pravedni Jov bejaše iz plemena Avraamova; življaše u zemlji Uzu, u Arabiji. Jov beše čovek istine, besprekoran, pravedan i blagočestiv, i uklanjaše se oda zla. On imađaše sedam sinova i tri kćeri. I imaše stoke sedam hiljada ovaca i tri hiljade kamila i pet stotina jarmova volova i pet stotina magaraca, i veoma mnogo slugu; i dela njegova behu velika na zemlji; blagorodstvom i čestitošću to beše najveći od svih ljudi na Istoku. I sinovi njegovi sastajahu se, i davahu gozbe kod kuće, svaki svoga dana, i slahu te pozivahu tri sestre svoje da jedu i piju s njima. Sinovi Jova življahu međusobno u tolikoj ljubavi i slozi da, iako stanovahu u zasebnim kućama, ipak nikad ne voljahu jedan bez drugoga jesti ili piti.
Tako, jednoga dana oni obedovahu zajedno kod najstarijeg brata, a drugoga dana kod drugoga brata, i na takav način obredivši se za sedam dana, oni opet počinjahu od najstarijega. A te gozbe njihove bivahu umerene i česne, uredne i tihe, bez pijanstva, nereda i graje. Jer dobri i pravedni otac njihov ne bi dopustio skupove, na kojima bi imao udela greh prejedanja, pijanstva i nepristojnosti, već bi ih sigurno zabranio.
Ali on, videći njihovu dobru narav i krotost i toliku međusobnu ljubav koja se retko susreće među braćom, ne zabranjivaše im gozbe već uživaše u tome. I kad bi se oni obredili gozbom u toku sedam dana, Jov je slao k njima opominjući ih i savetujući, da svaki brižljivo ispita svoju savest, nije li što sagrešio rečju ili mišlju protivu Gospoda, jer se pravedni Jov veoma bojaše Boga, i to se bojaše ne strahom roba već ctrahom sinovlje ljubavi, i brižljivo pažaše na sebe i na sav dom svoj, da se ne učini nešto što bi razgnevilo Gospoda Boga.
No bogobojažljivi pravednik ne samo upućivaše decu svoju da vode besprekoran život i da ni u mislima ne greše pred Tvorcem svojim, nego i sam, ustajući rano prinošaše žrtve paljenice prema broju sviju njih za grehe njihove, jer govoraše Jov u sebi: može biti da su se ogrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše pravedni Jov svaki put (Jov. 1, 5).
Jednoga dana anđeli Božji, čuvari roda ljudskog, izađoše pred Gospoda da Mu podnesu ljudske molbe i izlože njihove svakovrsne nevolje. Sa njima izađe pred Gospoda i Satana, kušač i klevetnik ljudski, i to ne kao onaj koji može zajedno sa anđelima predstati Bogu na nebu, odakle je zbačen, već stojeći izdaleka van neba pred svevidećim okom Božjim. I reče Gospod Satani: Otkuda ideš? A Satana odgovori Gospodu i reče: Prohodih zemlju i obilazih. A reče Gospod Satani: Jesi li video slugu moga Jova? nema onakoga čoveka na zemlji, dobra i pravedna, besprekorna i blagočestiva, koji se boji Boga i uklanja se oda zla. A Satana odgovori Gospodu i reče: Eda li uzalud Jov poštuje Boga? Nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? Dela ruku njegovih blagoslovio si, i stoku njegovu umnožio si na zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, da li će te onda blagosiljati? Na to Gospod reče Satani: Evo, sve što on ima predajem u tvoje ruke; a njega samog da nisi darnuo. I otide Satana od Gospoda (Jov. 1, 6-12).
Jednoga dana kad sinovi Jovljevi i kćeri njegove jeđahu i pijahu vino u kući svog najstarijeg brata, gle, dođe glasnik Jovu i reče: Volovi orahu i magarice pasijahu pokraj njih, a grabitelji dođoše i oteše ih, i pobiše momke mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Dok ovaj još govoraše, dođe drugi glasnik i reče Jovu: Oganj spade s neba i spali ovce i momke, i proždre ih; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Dokle ovaj još govoraše, dođe treći glasnik Jovu i reče mu: Haldejci u tri čete udariše na kamile i oteše ih, i pobiše momke mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Dok ovaj još govoraše, dođe novi glasnik i reče Jovu: Sinovi tvoji i kćeri tvoje jeđahu i pijahu vino u kući svog najctarijeg brata; utom iznenada naiđe strašna oluja iz pustinje, udari u četiri ugla od kuće, te pade na decu i pogiboše; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Čuvši to, usta Jov i razdra plašt svoj, i ostriže glavu svoju, i posu je pepelom, i pavši ničice pokloni se Gospodu, i reče: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti u utrobu matere zemlje. Gocpod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagreši Jov pred Gospodom ni srcem ni ustima, jer ne reče ništa bezumno i netrpeljivo protivu Gospoda (Jov. 1, 13-22).
Opet jednoga dana dođoše anđeli Božji da stanu pred Gospodom; a dođe i Satana. I reče Gospod Satani: Otkuda ideš? A Satana odgovori: Prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod Satani: Jesi li video slugu moga Jova? Nema onakoga čoveka na zemlji, dobra i pravedna, besprekorna i blagočestiva, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si izmolio njegovo imanje i nizašta pogubio mu decu i momke. A Satana odgovori Gospodu i reče: Kožu za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju. Nego pruži ruku svoju i dotakni se tela njegovog i kostiju njegovih, i onda ćeš videti da li će te blagosiljati. A Gospod reče Satani: Evo ti ga u ruke; samo mu dušu čuvaj (Jov. 2, 1-6).
I otide Satana od Gospoda, i udari Jova zlim prištem od glave do pete, te on uze crep pa strugaše gnoj svoj; i seđaše na đubrištu izvan grada. A kad prođe mnogo vremena, žena Jovljeva reče Jovu: Dokle ćeš trpeti? Evo, počekaću još malo u nadi na cpasenje. Eto, nestade sa zemlje spomen tvoj – sinovi tvoji i kćeri tvoje, koje uzalud u mukama rodih i s trudom odgajih. A i ti sam sediš u gnoju i crvima; bez krova nad glavom, dok ja lutam i služim, prelazim iz mesta u mesto, i iz doma u dom, očekujući da zađe sunce, da bih se noću odmorila od trudova mojih i od bolesti mojih od kojih sada patim; – nego reci neku reč Bogu, pa umri. A on, pogledavši u nju, reče: Zašto govoriš kao luda žena? Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Uza sve to Jov ne sagreši ničim pred Gospodom, niti usta njegova pohuliše na Boga (Jov. 2, 7-10).
A tri prijatelja Jovova čuše za sve zlo koje ga zadesi, i dođoše svaki iz svoga mesta: Elifas Temanac, Vildad Sušanin i Sofar Namićanin, dogovorivši se da dođu da ga posete i uteše. I podigavši oči svoje iz daleka ne poznaše ga; tada podigoše glas svoj i stadoše plakati, i razdraše svaki svoj plašt i posuše se prahom po glavi. I seđahu kod njega na zemlji sedam dana i sedam noći, i ni jedan mu ne progovori reč, jer viđahu da su patnje njegove vrlo velike (Jov. 2, 11-13).
No Jov ne zaropta na Boga, nego strpljivo podnese sve muke do kraja. Zato mu Bog javivši se povrati zdravlje, i dade mu bogatstvo mnogo veće nego što je pre imao. I rodiše mu se opet cedam sinova i tri kćeri, koliko je i pre imao. I požive Jov svega 248 godina sve slaveći i hvaleći Boga.
Jov se smatra uzorom trpeljivog podnošenja svakog stradanja, koje Bog na nas šalje po neiskazanom promislu svom, i praobrazom stradajućeg Gospoda Isusa. Zbog toga praobraznog značaja koji život i stradanje pravednog Jova ima, Knjiga o Jovu čita se u odlomcima u toku Strasne, to jest Stradalne sedmice, i to: na Veliki ponedeljak, na večernju gl. 1, st. 1-12; na Veliki utorak, na večernju gl. 1, st. 13-22; na Veliku sredu, na večernju gl. 2, st. 1-10; na Veliki četvrtak, na večernju gl. 38, st. 1-23; na Veliki petak, na večernju gl. 42, st. 12-17.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
