Kada je Sava Rakočević, veliki srpski slikar iz Čikaga, procenio da su razlozi koji su ga ispratili u „pečalbu” donekle popustili, otkupio je veliki stan s ateljeom između Terazija i Kolarčeve, na trećem spratu zdanja čije je prizemlje krasila zaboravljena kafana „Šumadija”. Kroz dnevnu sobu tog stana glasno je promicao saobraćaj kraj Palate „Albanija”, a u ateljeu je vladao tihi spokoj Čumićevog sokačeta, dva podjednako zanimljiva sveta sa pričama i legendama koje ih prate.

O Terazijama je znao gotovo sve, a o Čumićevom sokačetu samo da je bio – prvi „poslovni centar” Beograda. Danas su Terazije sve bučnije, a sokak i gosin Aćim Čumić tiho plove u zaborav.

Ko je od Terazija želeo (ili morao) da prepreči do Dečanske a da ne ide Skopljanskom, danas Nušićevom ulicom, provlačio bi se kroz kaljavi lavirint Kuzmanovićevog prolaza. Taj prolaz je sve do početka devedesetih godina prošlog veka bio jedino za izbegavanje: u njemu je bilo tek nekoliko skrivenih dućana i zanatskih radnji koje su izgledom pripadale drugačijem vremenu i svetu, a ne prestonici kneževine, kraljevine i republike.

Prolaz je ubeležen na planu grada iz 1893. godine, ali tada uveliko preimenovan u Čumićevo sokače. Naziv Kuzmanovićev prolaz nadenut mu je po vlasniku placa, Živku Kuzmanoviću, a novom, važećem, kumovao je Aćim Čumić, koji je kraće vreme 1869. godine bio gradski kmet (predsednik Beogradske opštine), od 1873.

Tek nakon poslednjeg svetskog rata taj sokak je upriličen, pa se njime moglo i bez kaljača, ali nedovoljno da u njegovom okrilju osvane kafana, sem zaboravljenog bifea „Mandarina” na uglu Nušićeve, iako je neko nadahnuto napisao da je to bila zgodna prečica od Terazija do Dečanske i najbrža veza Pašićevog trga (tada Trga Marksa i Engelsa) sa Trgom republike.

A onda je na teren istrčao gradonačelnik Milorad Unković koji je dao blagoslov ideji da se to ruglo raskrči, a na njegovom mestu izgradi – tržni centar, prvi u Beogradu. Šaputalo se da je investitor bila Dafiment banka, ali je ona to s prezirom demantovala navodeći da je imala prečeg posla.

Bila je to senzacija, a tržni centar „Čumićevo sokače” kultno mesto okupljanja, takoreći novi beogradski korzo. O tome najbolje svedoči čudan podatak da je u njemu, nakon prevrata u Iraku 2003. godine, arapski restoran otvorio uveliko raščinjeni ambasador te zemlje kod nas.

Večito pod opsadom mogućih kupaca i radoznalih namernika, u „Čumiću” je ipak vladao nestvarni mir. Ta čudna pojava bila je posledica saznanja da je jedan od lokala zakupio i Željko Ražnatović, i u njemu pokrenuo tada veoma unosan „biznis” oličen u menjačnici deviza. Zbog toga se i Čumićevo sokače u gradskom mangupskom šifarniku skrasilo pod imenom – „Arkanzas”.

Ali, po prestonici su počeli da niču slični centri sa većim „glamurom”, neki i u najbližem komšiluku, pa je zato Čumićevo sokače počelo da odlazi u prašnjavi zaborav: avetinjski prazne i zapuštene radnje, proređeni namernici, pa čak i oni koji bi da prepreče put odavno ne zalaze tuda. Sve se vraća na staro, samo još blato nedostaje za konačnu restauraciju kaljavog Kuzmanovićevog prolaza.

Dešavanja u Bijeljini Izvor: politika.rs