U bijeljinskoj Biblioteci „Filip Višnjić“, ove semice organizovano je besplatno predavanje „Kako da vaspitate dijete bez kritikovanja“ održala Biljana Grbović, savjetnik u roditeljstvu i autor knjige“Volim što sam rodila baš tebe, baš takvu, baš takvog“. O tome da li postoji pozitivna kritika, kao i da li je kritika efikasna i šta umjesto nje, Biljana je govorila kako na predavanju, tako i za portal Dešavanja u Bijeljini.
Vaša večerašnja stanica je Bijeljina. Otkud baš Bijeljina i baš tema Kako da vaspitate dijete bez kritikovanja?
S obzirom da se bavim roditeljstvom, rado idem svugde gde ima roditelja, majki, a pogotovo u ovom delu, u ovom gradu… osećam se kao među svojima. Iako zvanično dolazim iz druge države, osećam se kao da sam među svojim narodom. Sa velikom radošću dolazim u Bijeljinu, a tema je jedna od mojih omiljenih tema, jer sam primetila da većina roditelja misli da je to nemoguće, a zapravo je, čak bih rekla, i relativno jednostavno. Situacija u kojoj je čovek, prvo gleda da sagleda na pravi način, a drugo u situaciji u kojoj se on razvio u određenom pravcu. Mislim da je vaspitavanje bez kritikovanja nešto što i deca žele, nešto što je dobro za svaku porodicu, za svaku državu, generalno za planetu. To je vaspitanje čije je polazište ljubav, ali je istovremeno, ono što roditelji često zaboravljaju, što im se čini kao nemoguće, ako idemo bez kritikovanja – ono često uključuje disciplinu.
Koliko danas roditelji vaspitaju dijete bez kritikovanja i da li se uspješno prilagođavaju onome što im Vi kroz predavanje ili priručnik približite?
Mislim da jako mnogo kritikuju, jer ne znaju šta bi drugu – oni iz nemoći kritikuju. Moje je objašnjenje i dugoko verujem da to rade, zato što zapravo sve ono drugo što je i učinkovitije, negde u poslednje vreme je proglašeno kao nešto što pripada nekom nazadnom ponašanju, primitivnom, nerazvijenom društvu i onda smo mi sve roditeljske postupke koji uključuju neki autoritet i moć, praktično sami sebi zabranili, jer su nas mediji naučili da je to neprimereno. Onda se roditeljima čini da im ne preostaje ništa drugo nego da sa decom lepo pričaju. Oni počnu lepo sa razgovorom, ali pošto taj razgovor ne donese rezultat, onda taj razgovor dobije malo oštriji ton, zamerajući ton, kritikujući ton i tu uglavnom i stanu – mada vide da od toga nema nikakvog rezultata. Često dete uopšte ne reaguje – u 99% slučajeva ne reaguju na kritike, već tek na one situacije, kako mame kažu, kada „puknu“, „prsnu“, „planu“, onda nešto bude rešeno, a kritika sama po sebi je vrlo neefikasna i samo ono što ona čini je da negativno utiče na detetovo samopouzdanje i odnos roditelja i deteta. Nekako dete stiče utisak da roditelj nije zadovoljan njime. Iako roditelj želi da prenese poruku da nije zadovoljan samo njegovim ponašanjem, dete shvati to kao da roditelji nije zadovoljan njim. Pošto je to utisak da roditelj ne prihvata dete, to njihov odnos oblikuje i postavlja u situaciju da su kao dve suprotstavljene strane, a zapravo nema nikog bližeg i ne postoji interes majke koji je suprotan interesu deteta i obrnuto – najbolji interes deteta je najbolji interes majke.
Mislim da jako mnogo kritikuju, jer ne znaju šta bi drugu – oni iz nemoći kritikuju. Moje je objašnjenje i dugoko verujem da to rade, zato što zapravo sve ono drugo što je i učinkovitije, negde u poslednje vreme je proglašeno kao nešto što pripada nekom nazadnom ponašanju, primitivnom, nerazvijenom društvu i onda smo mi sve roditeljske postupke koji uključuju neki autoritet i moć, praktično sami sebi zabranili, jer su nas mediji naučili da je to neprimereno. Onda se roditeljima čini da im ne preostaje ništa drugo nego da sa decom lepo pričaju. Oni počnu lepo sa razgovorom, ali pošto taj razgovor ne donese rezultat, onda taj razgovor dobije malo oštriji ton, zamerajući ton, kritikujući ton i tu uglavnom i stanu – mada vide da od toga nema nikakvog rezultata. Često dete uopšte ne reaguje – u 99% slučajeva ne reaguju na kritike, već tek na one situacije, kako mame kažu, kada „puknu“, „prsnu“, „planu“, onda nešto bude rešeno, a kritika sama po sebi je vrlo neefikasna i samo ono što ona čini je da negativno utiče na detetovo samopouzdanje i odnos roditelja i deteta. Nekako dete stiče utisak da roditelj nije zadovoljan njime. Iako roditelj želi da prenese poruku da nije zadovoljan samo njegovim ponašanjem, dete shvati to kao da roditelji nije zadovoljan njim. Pošto je to utisak da roditelj ne prihvata dete, to njihov odnos oblikuje i postavlja u situaciju da su kao dve suprotstavljene strane, a zapravo nema nikog bližeg i ne postoji interes majke koji je suprotan interesu deteta i obrnuto – najbolji interes deteta je najbolji interes majke.
Na Vašem sajtu licnirazvoj.rs rekli ste da je više razloga zbog kojih ste odlučili da se bavite roditeljstvom?
U jednom momentu sam shvatila da nisam zadovoljna time što sam zadovoljna načinom što sam njih vaspitala. Zato što sam potpuno svesna da mojoj deci trebaju i partneri i prijatelji i za moju buduću unučad i vaspitači i lekari i prosvetari… Mi smo svi povezani i verujem da ima smisla raditi i ono što je nama, a meni kao pojedincu Bog dao taj talenat, da dobro razumem kako međuljudski odnosi funkcionišu i da nekako znam da se postavim u tim roditeljskim situacijama. Shvatila sam da je to moj lični potencijal. Potvrdila sam to i u petnaestogodišnjoj školskoj praksi i u svom roditeljstvu. Tek kad su moja deca postala dovoljno velika i samostalna i zrela, onda sam se ohrabrila i shvatila da mi je dužnost da to što imam širim, delim, nudim, jer vidim da se mnogi roditelji zaista ne snalaze, zaista pate, prosto mi je žao da gledam takvu situaciju i da se zaista trudim… Svake srede sam u drugom danu, a ostalim danima radim sa roditeljima individualno savetovanje.
U jednom momentu sam shvatila da nisam zadovoljna time što sam zadovoljna načinom što sam njih vaspitala. Zato što sam potpuno svesna da mojoj deci trebaju i partneri i prijatelji i za moju buduću unučad i vaspitači i lekari i prosvetari… Mi smo svi povezani i verujem da ima smisla raditi i ono što je nama, a meni kao pojedincu Bog dao taj talenat, da dobro razumem kako međuljudski odnosi funkcionišu i da nekako znam da se postavim u tim roditeljskim situacijama. Shvatila sam da je to moj lični potencijal. Potvrdila sam to i u petnaestogodišnjoj školskoj praksi i u svom roditeljstvu. Tek kad su moja deca postala dovoljno velika i samostalna i zrela, onda sam se ohrabrila i shvatila da mi je dužnost da to što imam širim, delim, nudim, jer vidim da se mnogi roditelji zaista ne snalaze, zaista pate, prosto mi je žao da gledam takvu situaciju i da se zaista trudim… Svake srede sam u drugom danu, a ostalim danima radim sa roditeljima individualno savetovanje.
Iz Vašeg iskustva ili iskustva roditelja s kojima se svakodnevno susrećete… da li je u današnjem modernom, brzom, teškom vremenu kada posmatramo finansijsku stranu života, teško biti roditelj i pokazati djeci da ih volite „baš takve kakve ih rodite“?
To je uvek težak zadatak. To je inače težak zadatak, jer podrazumijeva visokorazvijenu ličnost. Dakle, da bi neko mogao da prenese poruku detetu u potpunosti, on mora taj posao prvo sam sa sobom da obavi, što znači da je preduslov da roditelj postane osoba koja je prihvatila kakvu jeste i zavolela se takvu, da bi mogao isto da učini sa svojim detetom. To je uvek bio zadatak i mnogi to nisu mogli, pa su deca opet sasvim fino funkcionisala – to je neki šlag na tortu. Ali ono s čim roditelji imaju poseban problem, a što je preduslov i značajnije, temelj je disciplina. Roditelji se danas tu, neuporedivo teže snalaze, jer štite decu i nejasni su u postavljanju granica ili postave granicu, ali je ne brane, osjećaju se vrlo neprijatno kad treba da negde budu autoritet i strogi ili da nekako se postave pred decom i uzmu onu ulogu kad treba da budu „babaroga“. To im ne prija i upravo zbog ovog uticaja medija. Onda se iz te uloge povlače i onda deca nemaju, zapravo, nikog ko bi ih „uveo u red“ i pomogao da stvore neke zdrave navike – rano ustajanje, pravilne upotrebe tehnologije… Sve više je djece koja danas u sebi nemaju strukturu kako bi odgovorila svemu što im nudi 21. vijek, a nudi mnogo toga što je izuzetno štetno za njih i zbog toga je neophodno roditeljima vratiti autoritet i moć i ohrabriti ih da se late posla disciplinovanja, da je u redu da budu stogi, zahtevni i pritom mislim na zdrav autoritet. U tom smislu sam i napisala knjigu „Volim što sam rodila tebe, baš takvu, takvog!“, koja ima romantičan naslov. Ne samo da je romantičan, nego zaista u skladu sa naslovom i jeste suština. Ono što je isto tako temelj knjige je kako da istovremeno ovu poruku šaljem, a disciplinujemo. Knjiga je namenjena s tim ciljem, da ponudi roditeljima model za ta konkretna rešenja, koja im najčešće fale – kako da naučim dete da ostavi telefon, kako da ustaje na vreme, kako da samostalno radi domaći zadatak, kako da ne bude drsko, kako da me posluša iz prve… Ona je nastala kao rezultat moje svakodnevne prakse sa roditeljima i kao neki pojednostavljen model. Naravno da ne postoji recept za vaspitanje, ali za disciplinovanje, kao jedan od segmenta vaspitanja, postoje neki vrlo konkretni koraci kojih se možemo pridržavati i kojima roditelji dobijaju sigurnost i neku utemeljenost da znaju kako da se postave i kako da nastupe i stignu do cilja.
Koja bi bila Vaša poruka našim mladim roditeljima?
Ja bih baš to naglasila – da je moguće istovremeno deci pružiti i ljubav i disciplinu, jer oni često misle da to jedno drugo često isključuje i da je ljubav dovoljna, a to je jedna velika zabluda. Ne može se sve lepim. Ljubav jeste osnovni elemenat, ali ljudska bića imaju dualnu prirodu. Nismo anđeli i ne rešava se sve nežnošću, blagošću i prihvatanjem, već svako od nas ima i tu „tamnu stranu“, prirodnu… ego, sebičnost, neki poriv da ide lakšim putem… I onda je neophodno da svojim autoritetom, odnosno našom snagom moći i čvrstinom damo odgovor i tom delu ličnosti. To je ono što naši roditelji zaboravljaju, što im je teško… taj deo im je težak. Oni su nežni, oni su puni razumevanja, oni su blagi, oni se trude da provode puno vremena, iako nemaju mnogo vremena, ali kad dođu kući, uglavnom se „lome“ oko dece. Ali, sve nekako ipak izlazi sa lošim rezultatom, bez obzira na čitav trud, deca nemaju potpunu svest o tome šta su primili, ne osećaju se zahvalno, često su vrlo sebični, bez volje, bez radnih navika, sa slabom životnom energijom i otprilike zainteresovani samo za svoje neke osnovne potrebe, za sebe i tehnologiju. Hoću da kažem roditeljima da je i danas, u 21. vijeku, itekako moguće odgojiti dete koje može da bude duboko duševno biće, biće ljubavi, biće koje ima empatiju, koje voli, rade, imaju entuzijazam, osećaj za zajedništvo. Sve je to moguće danas – ne dajte da vas ubede da to pripada nekom bivšem vremenu i da će ako takvi budu – stradati. Ne, naprotiv, to je jedini put kojim se kroz život isplati ići.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com
Izvor: desavanjaubijeljini.com
