Ugledna novinarka iz Bijeljine Nikoleta Vračević objavila je na portalu “Kinonije” svoju najnoviju priču pod nazivom “Moja majka hrišćanka”, koju, uz dozvolu autora, prenosimo u cjelosti:
“Trgnu je iz sna tupi udarac od vrata, tromim korakom priđe stolu dok je rukom opipavala mušemu tražeći šibicu kako bi zapalila svijeću. Plamen voštanice osvjetli sobu, ali ne htjede prilaziti prozoru… Strah je rastao i pratio ju je u korak, kao sjenka njenog tijela, dok su se napolju čuli užurbani koraci. Pomisli – opet su došli da zastrašuju kamenicama, uporni u namjeri da ubogu staricu otjeraju sa porodičnog ognjišta…
Nije prošlo mnogo vremena, noć se umiri, a sa njom i njeno srce koje je tuklo snažnim damarima poput konja u galopu, te zapali kandilo iznad ikone…Taj plamičak iz čaše obasja joj lice, ali i likove oslikanih svetitelja na zidu. U toj polutami starica stajaše mirno, te krsteći se prozbori tiho za sebe – Petrovdane moj, moji apostoli Petre i Pavle, umolite Gospoda Boga da na svom guvnu dočekam krsnu slavu, a sa njom i svoje goste, okadim kuću, te prelomim hljeb sa starim kumom, prinoseći žrtvu za spasenje i oproštaj grijehova…
Tek što je izustila prozbu, savladaše je strahovi, te bezbroj pitanja, od muke kako će pripremiti trpezu, do toga koliko je potrebno prinijeti vode s bunara da bi imala uoči i na dan slave…?! Ipak, ponajviše ju je brinuo kratak dan, jer struje nije imala, a obećanje da će je na pragu ovog ljeta dobiti ponovo je bilo samo ludo radovanje…
Znala je da njeno selo koje broji samo nekoliko povratnika nema nikakvu zaštitu, a ni podršku, a to što su dobili skromnu donaciju da sazidaju sobičak na oronulim temeljima, bila je jedina garancija njihovog povratka u zavičaj… U tom trenu, starica gorko zaplaka, te izusti poluglasno – Oni Pinci(Finci) malo malo dođu, pitaju da li nas neko dira, ja im kažem za noćna zastrašivanja okolnih mještana kojima ne znam ni lik, ni ime, a oni na to dobro, dobro. Ja ih pitam kad će mi uvesti struju, oni meni sad će baba, sad će… Eh, sirotinjo moja i Bogu si teška, a kamo li tuđinu… Reče starica ove riječi, pa brzo zavuče sjede vlasi pod maramu, te samu sebe prekori što jadikuje… Pomisli, bilo je mnogo gorih dana, pa je ostala živa i radovala se životu.
Istina, nije bilo lako ostati mlada udovica sa pet ženskih glava u kući. Muža joj pokosi zla bolest koja mu je izjela utrobu za par godina, a sa njegovom skromnom penzijom bila je prinuđena da školuje čeljad i brine o imanju… Spas od gladi čuvala ih je krava, jer tele da za porez, od mlijeka i sira hranila je usta, od prodaje bijelog mrsa kupovala brašno, šećer, so i kafu, a šta pretekne ostavljala po strani da ima za odjeću djevojčicama. Šumu je sjekla planski, baštu sijala da bi napunila špajz… Bilo je to krpljenje kraja sa krajem, o kojem se nije govorilo, jer najvažnije je bilo da nisu gladni i bosi, a sve ostalo što je viška dolazilo je nekim čudom, od Gospoda…
Iako je oskudica nagrizala njene dane još od mladosti, nikada nije pomislila da prekine praznovanje krsne slave. Skromno sa svojim kćerkama prinosila je duhovnu žrtvu svojim apostolima, moleći se za zdravlje i blagoslov, znajući da ako to imaju, imaće sve u životu…
Noć je odmicala, a starica se od silnog razmišljanja razbudi, te na kraj peći pristavi ibrik za čaj. Zamirisa lipa po sobi, a ona ubaci na užarenu platu par komada tamjana čiji miomiris ispuni, ne samo vazduh u njenom skromnom sobičku, nego joj se, istog trena, i srce ozari nadom u bolje dane…
Nije joj smetala samoća, samo nek’ ne bacaju kamenice i ne tjeraju je, jer nema gdje, to je ipak njen dom, a za bolji ne zna… Mogla je ona kod kćerki, zvale su je, ali ne želi da smeta. Ipak, treći tanjir je višak i obaveza, a ljubav zetova ne može nikad toliko istrpiti kao ljubav sinova… Bila je spokojna što nikome nije na teretu, pomogla je svakoj koliko je mogla, čuvala djecu, spremala hranu, dočekivala majstore dok su se kućile.
Nažalost, ni jednoj nije mogla dati miraz, ali je dala pouke i savjete kako da žive, naučila ih je da pospreme, prinesu, uštede, te od jednog dinara naprave dva… Znala je dobro da njene kćerke trpe mnogo, k’o i sama, ali trpiti se mora, jer nema života bez gorkih plodova…
Uze crkveni kalendar dok je ispijala čaj, te poče brojati koliko je još ostalo dana do Petrovdana, a sa danima i goste koji bi mogli doći, te poče nabrajati – Doće Mira i Vlado, Slava, Cvijeta i LJilja ako budu mogle, a Anica i ona će doći, samo ako mogne. Nešto mi je slaba poslednjih dana, džaba ja njoj vičem idi Anice kod doktora, a ona ništa, sve je preče od nje same… Ni ne vidi da kopni prije vremena… Eh, biću radosna da mi ko od unuka dođe, deset ih je, k’o deset rumenih jabuka, ako neko pređe prag babi tog dana, biću najsrećnija…
Sat otkucava u ćošku sobe, starica već osjeti bol u nogama, nema više sjedenja, ispi čaj iz lončeta, te pruži tijelo na krevet, a potom oslušnu noć napolju, već se čuju ptičice, još malo pa će svanuti. Pomisli – neće pred zoru lupati, sad ću malo odmoriti, pa pogleda u ikonu i kandilo i zausti – Bože pomozi, podaj mi mirnog sna i spokoja duši…
Zaspa starica, a u sobi se čuje samo sat i pucketanje vatre u šporetu. Napolju praskozorje obasja maleni kućerak sazidan na starim temeljima, staričine oči sklopljene mirno tihuju, ne sluteći da još malo je vremena ostalo, te da neće struju dočekati, ni goste za slavu počastiti, jer će je Anđeo Gospodnji posjetiti i uzeti njenu dušu, da bi konačno smiraj i radost osjetila u mjestu koje ne poznaje za bol i muku, te je nastaniti u Carstvu Nebeskom…”
Nikoleta Vračević
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: noviglas.info/Kinonija.rs