Pojam autonomije univerziteta dobio je na široj „popularnosti” otkad su počele „blokade” fakulteta. Opozicija, pojedini mediji, jedan broj univerzitetskih profesora pozivaju se i na autonomiju univerziteta kad govore o pravima studenata da izražavaju svoje slobodno mišljenje, demonstriraju, blokiraju fakultete i udružuju se u neformalna tela („plenumi”) u kojima se odluke donose „jednoglasno”.
Tako možemo čuti da su studenti „jednoglasno” odlučili da se prekine nastava na fakultetu, a da su nastavno-naučna veća „jednoglasno” odlučila da podrže studente. Jednoglasnost, čak i kad je stvarna, nije garancija ispravnosti i kvaliteta jedne odluke. Može biti i pokazatelj izostanka pravog dijaloga zasnovanog na različitim argumentima. Neretko ukazuje i na težnju za jednoumljem, jer što je kolektiv veći i reprezentativniji manje su šanse da se postigne saglasnost u svemu.
Autonomija univerziteta zajemčena je Ustavom, a suštinski definisana zakonom. „Univerziteti, visokoškolske i naučne ustanove samostalno odlučuju o svome uređenju i radu, u skladu sa zakonom” (čl. 72 st. 2 Ustava). Dakle, univerzitet ima pravo na samoorganizovanje da bi radio, odnosno obavljao svoju delatnost.
Ta delatnost nije proizvoljna kategorija niti se izvlači iz nekih apstraktno-teorijskih postavki. Definisana je Zakonom o visokom obrazovanju, koji kaže da je autonomija univerziteta: 1) pravo na utvrđivanje studijskih programa; 2) pravo na utvrđivanje pravila studiranja i uslova upisa studenata; 3) pravo na uređenje unutrašnje organizacije; 4) pravo na donošenje statuta i izbor organa upravljanja i drugih organa, u skladu sa ovim zakonom; 5) pravo na izbor nastavnika i saradnika; 6) pravo na izdavanje javnih isprava; 7) pravo na raspolaganje finansijskim sredstvima, u skladu sa zakonom; 8) pravo na korišćenje imovine, u skladu sa zakonom; 9) pravo na odlučivanje o prihvatanju projekata i o međunarodnoj saradnji (čl. 6). Sve navedene delatnosti imaju za pretpostavku redovno obavljanje nastave, ispita i naučnoistraživačke aktivnosti.
One podrazumevaju i akademsku slobodu. Nju, na primer, Statut Univerziteta u Beogradu definiše kao slobodu „svakog člana akademske zajednice u naučnoistraživačkom radu, uključujući slobodu objavljivanja i javnog predstavljanja naučnih rezultata, uz poštovanje prava intelektualne svojine; – slobodu izbora studijskih programa; – slobodu izbora predmeta i oblika nastave, kao i interpretacije nastavnih sadržaja” (čl. 9 st. 3). Ova sloboda jeste i brana od uticaja bilo kakve politike.
U tom smislu, ona je i ograničena, jer se pod njenim „plaštom” ne sme kriti politička delatnost članova akademske zajednice. Nastavnici, istraživači, saradnici, studenti i drugi učesnici u procesu visokog obrazovanja dužni su da navedu kada javno nastupaju u ime Univerziteta (čl. 9 st. 5) i dužni su da unutar Univerziteta deluju politički neutralno. „Na Univerzitetu i visokoškolskim jedinicama u njegovom sastavu nije dozvoljeno organizovanje ili delovanje političkih stranaka, niti održavanje skupova ili na drugi način delovanje koji imaju u osnovi političke ili stranačke ciljeve” (čl. 9 st. 6).
Prema tome, univerzitet ne može da preuzima obavljanje onih delatnosti i funkcija koje mu Ustavom i zakonom nisu od strane države poverene. Rečju, ne može biti „država u državi”. Pritom, ovaj zaključak ne dovodi u pitanje tvrdnju o legitimnoj mogućnosti studenata da ostvaruju politička prava na način kako to Ustav i zakon propisuju.
U svakom slučaju, autonomija univerziteta ne predstavlja samo „zabran” za aktuelne nosioce političke vlasti da propagiraju svoju politiku, nego i za sve druge političke činioce koji taj prostor žele da koriste za „političku arenu” ili za bilo koji drugi oblik političkog organizovanja. To podjednako važi i za profesore i za studente, jer svi su oni članovi univerzitetske akademske zajednice i svi su odgovorni za poštovanje autonomije univerziteta.
Ako te svesti nema kod tih subjekata, onda se postavlja pitanje i njihove legitimnosti da traže odgovornost drugih institucija i subjekata. U suprotnom, samo se doprinosi jačanju „lanca” neodgovornosti protiv koga se svako može boriti rečima, a pojedini narodni poslanici i primenom fizičke prinude nad organima reda, bez ikakve sankcije. Ako je legitimni cilj, a jeste, stvaranje odgovornijeg društva, pretpostavka za njegovo ostvarivanje je da svako radi svoj posao i da svako za taj posao odgovara.
Inače, smatram da najveći broj studenata na mom fakultetu želi da studira u što boljim i pravičnijim uslovima. Neki imaju stranačku pripadnost, neki nemaju. Neke, u ovom trenutku, nikakva politička opcija ne interesuje. Oni zbog toga nisu „politički idioti”. Jednostavno nisu partijski opredeljeni, a njihova usmerenost na studije i svaku drugu edukaciju ne znači i da nisu kritički nastrojeni prema bilo kojoj negativnoj pojavi i procesu u našem društvu.
Oni žele da uče da bi jednog dana na odgovornim institucionalnim pozicijama učinili nešto pozitivno za društvo. Oni žele da uče i da bi putovali na međunarodnu razmenu studenata, učestvovali na međunarodnim studentskim konferencijama, dobijali domaće i strane stipendije, da bi jednog dana imali priliku da slobodno odluče hoće li ostati da žive i rade u svojoj zemlji ili negde drugde dajući doprinos njenom razvoju i ugledu.
To ni u kom slučaju ne znači da studenti koji su odlučili da učestvuju u blokadama fakulteta nemaju te iste želje, ciljeve i prioritete. Oni su uspeli nešto što nisu politički činioci koji se godinama grčevito bore za parče vlasti. Skrenuli su, na ovaj način, dodatnu pažnju na glavni „prirodni resurs” koji Srbija ima – na mladost, i uputili poruku svim nosiocima političkih i drugih vlasti, kao i smetenoj opoziciji, da je odgovornost individualna i da svako mora da odgovora za svoj posao.
Zato su, barem do sada, uspeli da igraju na „tankoj žici” između prava i politike, a da, ipak, ne izgube ravnotežu i padnu u „čeljusti” ove druge. Dakle, svima kome treba poslali su jasnu poruku, koja daleko prevazilazi konkretne zahteve, ne ulazeći u pitanje da li su oni bili dovoljno precizno formulisani, kome su bili tačno upućeni i ko je i da li je u potpunosti ispunio te zahteve.
Kao što su verovatno neke od njih savetovali da bi bilo bolje da isključivo gledaju svoja „studentska” posla, tako su i meni bližnji rekli da je bolje da ne izlazim sa sopstvenim stavom u ovoj krajnje osetljivoj i složenoj situaciji. Ja, međutim, drugačije vidim dužnost redovnog profesora. Ne morate se uvek slagati sa mlađim kolegom, ali ga morate poštovati da biste imali razumno očekivanje da će i on poštovati vas. Nije to pitanje popularnosti ili dopadanja. Poštovanje je vrednost iza koje stoje dela, dopadanje je stvar subjektivne percepcije i trošna je kategorija.
Uostalom, ja smatram da imam dovoljno širok legitimitet među studentima, pa samim tim i visok stepen individualne odgovornosti prema njima, jer svake godine ispitam verovatno više od 75 posto ukupnog broja studenata na predmetu Ustavno pravo na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Nije teško izračunati koliko je to mladih ljudi koji kod mene dolaze ne samo po rasporedu nego po svojstvenoj želji dobivši potpis za promenu ispitivača. Padaju i kod mene i ponovo se vraćaju. Mene oni dobro poznaju. Stariji me znaju nešto bolje kad sam bio prodekan i v. d. dekana. Nisam se sklanjao nego sam razgovarao s njima i kada nisam mogao da im uvek pomognem. Svi koji su bili na mojim predavanjima znaju da se trudim da iznesem pravnu argumentaciju za svoje stanovište i da tome i njih učim. Nemam monopol na istinu.
Valjda me zato propuštaju bez legitimisanja i studenti koji protestuju. Ništa im ne mogu u tom delu zameriti, ali ih molim da razmisle o dve stvari. Prvo, ako odluče da nastave blokade, molim ih da obrišu „krvave ruke” i slične simbole sa stepeništa Pravnog fakulteta, sa stubova u predvorju i na amfiteatru „Radomir Lukić”, čuvenoj „Petici”.
Tim simbolima tu nije mesto. Ako sada to ne razumeju, jednog dana kad, kao zreli ljudi i uspešni pravnici uđu na fakultet, razumeće dobro i biće im žao, jer su „farbali” neprimerenim oznakama i svoju kuću. To je kuća i ranijih generacija studenata od kojih neki treba da polažu pravosudni ispit, ali to sad ne mogu u sopstvenoj kući, jer u nju ne mogu da uđu. Profesori su prolazni. Fakultet je „svetinja” koja svojim studentima osvetljava put tokom čitavog života.
Druga molba jeste da shvate da su poslali snažnu poruku ne samo nosiocima vlasti, u koje spadaju i organi pravosuđa – sudovi i tužilaštva, nego čitavom društvu – roditeljima, komšijama, običnim građanima. Mudrost je znati kada treba stati i vratiti se redovnim aktivnostima – učenju, treninzima, daljem usavršavanju. Neozbiljni su oni koji ih uveravaju da će propušteno na fakultetu nadoknaditi lako i brzo, a pogotovo studenti početnih godina kod onih profesora koji su ih verbalno ili na neke druge načine podržavali.
Dragi studenti, ovih dana obraćaju vam se različiti subjekti, i javno i tajno, tražeći od vas da istrajete pa čak i da radikalizujete proteste. Pozivaju se neretko na krajnje apstraktno postavljen koncept pravde. Ja tako pravdu ne vidim i stoga ne mogu da govorim drukčije nego što sam oduvek svim svojim studentima govorio i kako sam prema njima postupao.
Januarski ispitni rok je blizu. Treba se vratiti učenju uz uverenje da ste najviše doprineli da se relevantni faktori u društvu konačno zapitaju o smislu i značaju individualne odgovornosti. Na vama je da radom dođete u pozicije da menjate stvarnost i, pre svega, loše navike.
Kad se izbori raspišu da glasate za svoju političku opciju. Ako na izbore jednog dana izađete kao političari da se borite za ljude i za svoje ideje „na terenu”, a ne u virtuelnom svetu, sakriveni iza ljudi i bez ideja. Da izvesnu zatvorenost pravosuđa menjate tako što ćete ući u njega, svesni da se nećete materijalno obogatiti, ali da ćete makar pokušati da postupate u skladu s onim što ste kao studenti od nosilaca tih funkcija zahtevali – da radite maksimalno odgovorno ne zaklanjajući se iza „komotnog mi”, nego stojeći uspravno sa „profesionalnim ja”.
Šta god da odlučite, nećete prestati da budete moji studenti, a nadam se ni ja vaš profesor. Verujem, ipak, da se uskoro vidimo na nastavi i ispitima i da ću vam i dalje biti na usluzi da vas podučavam kako da u institucijama gradite odgovorniju, bolju i još lepšu našu Srbiju!
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: politika.rs