Dok su trajali pregovori u Dejtonu, tog novembra 1995, bili smo smješteni u sobama članova porodica vojnika i starješina koji su radili u američkoj vojnoj bazi. To su bile slabo opremljene sobe, gotovo spartanski. U našem paviljonu bila je zajednička delegacije Republike Srpske i tadašnje Jugoslavije, a ostali u drugim paviljonima. Delili smo zajedničko dvorište, ali se zbog obaveza nismo nešto ni viđali, a ni pričali. Rad je bio veoma naporan, radilo se nekada i više od 20 časova dnevno, tako da smo svi, pri kraju tih pregovora, bili vidno iscrpljeni.
Kazao je to u svojevrsnom svjedočenju za „Glas Srpse“ profesor prava i jedan od članova delegacije Republike Srpske na pregovorima u američkoj državi Ohajo, u gradiću Dejtonu Radomir Lukić, povodom 29. godišnjice od potpisivanja tog dokumenta, koji je donio mir u BiH.
Iscrpljujući pregovori trajali su tri sedmice u vojnoj bazi Rajt Paterson koja je u istoriji poznata po braći Rajt, koji su civilizaciji podarili prvi avion upravo na tom području početkom 20. vijeka. U tamošnjim barakama decenijama kasnije bile su smještene delegacije koje su u Dejtonu pregovarala o sudbini i novom izgledu BiH. U momentu kada je do njih stigla vijest da je dogovoren mirovni sporazum, bili su u sobi kod Momčila Krajišnika. Tada nisu znali šta sve piše u aneksima.
– Imali smo primedbe, a jednostavno nekim razgovorima nismo prisustvovali, tako da nismo znali, na primer, kakva je sudbina Brčkog niti delova Sarajeva u odnosu na ono što smo imali pred nama dan ili dva pre. Do promena je došlo – kazao je on.
Toga dana pojavio se Slobodan Milošević, donio kartu, rekavši da, kako danas svjedoči Lukić, teritoriju Republike Srpske ne presijeca ni žica. Ispostaviće se, ipak, da to nije bilo tačno.
– Već tada je bio tu uglavljen i sporazum o arbitraži za Brčko i dogovoreno da delovi Sarajeva pod našom kontrolom pripadaju Federaciji, uključujući Ilidžu, delove Vogošće i tako dalje. To je, eto, bila sudbina tog potonjeg dana. Mi smo se iznenadili kada smo videli da to i nije bilo baš tako kako je rekao Milošević, ulazeći u sobu Krajišnika – rekao je Lukić.
Dan poslije, 22. novembra 1995. godine, u tadašnjem „Glasu srpskom“ objavljen je tekst agencije Srna sa izjavom Krajišnika koji je tada tvrdio da ništa nije potpisano i da sporazum ne zadovoljava ni minimum interesa ni ciljeva koji su prethodno bili usvojeni na sjednici Skupštine Republike Srpske. Uz to je dodao i da je sporazum usvojen na sastanku gdje nije bila delegacija iz Republike Srpske, već dijela SR Jugoslavije i druge dvije strane, kao ni da je neće biti na svečanoj ceremoniji, koja, u vrijeme davanja te izjave, samo što nije bila počela. Lukić kaže da je sve to otprilike tačno, ali da je izjava data u tom trenutku. Kasnije se sve promijenilo.
– On je bio najviše pogođen nekim stvarima koje su nagoveštavane i zaista je odstupalo od smernica Narodne skupštine. I u avionu u povratku činilo nam se da nismo uspeli. Međutim, kada se posle mnogo godina sve zbroji, može se reći da je to to, jer je Srpska bila destruisana borbama, razaranju i smrću, a Jugoslavija bačena na ekonomsko dno. To ne treba zaboraviti ni danas, a u onom trenutku to sve nismo mogli ni da vidimo u žaru naše borbe, koja je počela još 1990. godine za srpsku slobodu i konstitutivnost u BiH – rekao je Lukić.
Na pitanje da li je bilo teže prihvatiti sporazum koji je dogovoren, a koji nije bio onakav kakav su htjeli, ili sve to saopštiti narodu kada su se vratili, kaže da je sve bilo jednako teško.
– U početku smo svi odbijali da prihvatimo sporazum, ali kako su odmicali dani, razumevali smo da je to, ipak, neka vrsta uspeha, ispod onog očekivanog, ali da se dalje ne može i da nema smisla u tim okolnostima više ratovati. To je bilo teško saopštiti našem narodu. Ja sam bio ovlašćen i zadužen da idem po našim delovima Sarajeva, držim sastanke sa ljudima i predlažem da ostaju i posle predaje vlasti muslimasko-hrvatskoj federaciji. Prosto, ljudima se to nije moglo objasniti i oni su bili gluvi na to, s pravom nezadovoljni, ali ne teče istorija po našim željama – rekao je Lukić.
Srpska, danas, kaže, s pravom slavi 21. novembar, dok u FBiH to ne čine, jer svoje
ciljeve nisu ostvarili, već su ih produžili u svojim mirnodopskim politikama u kojima ne žele da održe BiH kao ravnopravnu zajednicu dva entiteta i tri naroda.
Opšti okvirni sporazum za mir u BiH, poznatiji kao Dejtonski sporazum, je zvanično potpisan 14. decembra 1995. u Jelisejskoj palati u Parizu, a iza njega stoje SAD, Njemačka, Velika Britanija, Francuska, Rusija.
Kasagić: Bili smo srećni
Rajko Kasagić, koji je u vrijeme dogovora u Dejtonu bio mandatar za sastav Vlade Republike Srpske, kaže za „Glas“ da su bili srećni kada je Slobodan Milošević objavio da je rat završen i da nema više pogibije.
– A to što smo dobili po Dejtonu, rekao je i sam Dobrica Ćosić, da nikad srpski narod nije dobio to što smo mi dobili BiH – Republiku Srpsku. Sa mnom je u to vrijeme razgovarao austrijski ministar inostranih poslova i rekao mi da smo proizvod mirovnog sporazuma i da će direktno sarađivati sa Republikom Srpskom, što znači da nam je priznao i četvrti element državnosti, a to je spoljna politika – rekao je Kasagić, koji tvrdi da niko Republiku Srpsku ne može da ukine.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: glassrpske.com
