U svojim zidinama, manastir Rmanj smešta i tajanstvene priče prošlosti, isprepletene sa suzama i molitvama, ali i sa hrabrošću i nadom. Njegovi temelji, postavljeni krajem 15. i početkom 16. veka – a po nekim podacima možda i stolećima pre toga – svedoče o neprolaznoj volji da se očuva vera i identitet i u najsumornijim vremenima.
Naziv je dobio po Katarininom sinu Hermanu Trećem, koji je zbog bolesti mlad umro. Njemu u spomen Katarina Branković – ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića, žena grofa Urliha Drugog Celjskog – podigla je ovaj manastir. Neka predanja pominju i to da ga je ona obnovila, a da je svetinja na tom mestu postojala i ranije. Kako god, u narodu se ova bogomolja vremenom od imena Herman preimenovala u Rmanj. O njenoj duhovnoj važnosti svedoči i to što se od 1566. sedište Dabrobosanske episkopije (mitropolije) nalazilo u Rmnju i to više od jednog veka. Najznačajniji mitropolit koji je stolovao u Rmnju jeste mitropolit Teodor (1601–1619), za čijeg je arhipastirstvovanja osnovana bogoslovija u manastiru Krka 1615. godine. Sedište dabrobosanskih mitropolita Rmanj je bio 110 godina.
Burna istorija ovog podneblja nije poštedela ni ovu bogomolju. Rmanj je više puta razaran i paljen, mahom tokom ratnih sukoba. Ali se pod zidinama ove svetinje već vekovima ne obnavlja samo vera. Pod njima se i danas oseća prisustvo predaka i bremenite istorije.
Vladika Sergije, episkop bihaćko-petrovački, priča nam da je manastir Rmanj više od istorijskog spomenika. On je, kaže, simbol vere i duhovne snage koja hrani dušu naroda. U njegovim zidinama krije se tajna veza između neba i zemlje, između prošlosti i budućnosti.
Manastir se nalazi na tromeđi Like, Korduna i Banije. Zato je i bio česta meta napada. Prvo veliko stradanje ove svetinje pominje se 1563. godine, kada je manastir spaljen. Svetinja je između ostalog stradala i tokom ustanka 1875–1876. jer je smešten na tromeđi čestih sukoba. Zadnji put je stradao u nemačkim bombardovanjima tog područja tokom Drugog svetskog rata, to jest 1944. na Veliki četvrtak. Njegova zadnja restauracija trajala je od 1973. do 1993. godine.
Bogdan Reljić čuva i brine o manastiru, vodi u obilazak turiste i đake koji dolaze u posetu ovoj kulturnoj baštini srpskog naroda na zapadu Bosne. Vladika mu je dao ovlašćenje i ključeve od manastira.
„Trenutno nema nijednog monaha. Bio je monah Serafin Kužić 21 godinu ovde, ali je otišao u jedan manastir u Srbiji. Dolaze sveštenici svake nedelje, iz Drvara, Petrovca, Drinića, Kulunića, Krnjeuše i Bihaća, tako da je služba zastupljena u manastiru svake nedelje”, pričao je Reljić novinarima. Manastir je i danas veoma značajan za srpsko stanovništvo u Martin Brodu (FBiH). Oko njega se okupljaju i tu donose bitne odluke. Baš kako je to uvek bilo u srpskoj istoriji. Vladika Sergije kaže da je u posebnom prirodnom i monaškom ambijentu manastir Rmanj posvećen Svetom Ocu Nikolaju Mirlikijskom Čudotvorcu i da datira iz 1443, ali da postoje zapisi da je čak i stariji.
„Postoje zapisi u selu Pištaline kod Cazina da su Stefan Nemanja (Sveti Simeon Mirotočivi), čuveni veliki župan i njegov sin Rastko (Sveti Sava) dali blago da se obnovi i izgradi manastir u njihovo Nemanjićko vreme”, priča vladika Sergije.
Pisani spomen o manastiru Rmanj nalazimo u Kruševskom pomeniku iz 15. veka, a pronađeni manastirski pečat datira iz 1553. godine. Manastir se pominje 1498. u vezi sa izradom ikone Presvete Bogorodice koju rmanjskom manastiru poklanjaju vojvode Petar, Petrašin i Vukodrag.
Vladika Sergije kaže da su se na ovim prostorima kretale razne migracije i imperije, zbog čega je manastir doživio mučeničku sudbinu. „Svi su ponosni na manastir Rmanj. Ljudi ga posećuju i pomažu nam u obnovi, kako pravoslavci, tako i muslimani i Hrvati i mi ovde živimo u miru i slozi, bez ikakvih međunacionalnih problema”, rekao je Sergije.
Prilikom iskopavanja tokom obnove manastira pronađene su, kako kaže, mošti monaha i mučenika koji su stradali kroz vekove i sahranjeni, a ne postoje tačni podaci o moštima mitropolita dabrobosanskih. Govoreći o obnovi manastira Rmanj, vladika Sergije je rekao da postoji velika podrška vlada Srbije i Republike Srpske, te dobrotvora i pojedinačnih priložnika. Vladika Sergije je u ovoj svetinji proveo mladost kao monah. „Manastir Rmanj je moje duhovno pribežište, moj tihi kutak molitve, samoće, ali i rada”, kaže Sergije.
Rmanj je istorijski biser, neprocenjivo blago o kojem se, nažalost, ne zna mnogo. Valjda je to i zbog njegovog geografskog položaja, jer je, poput istinskog bisera, skriven od slučajnih pogleda. Da nije skriven, verovatno ga danas ne bi ni bilo. „Ovako je opstao da bi sve nas u sebi sabirao, da ovde, u ovim krševitim krajevima očuvamo veru pravoslavnu i ime srpsko. Rmanj je najznačajnije bogoslužbeno mesto u našoj Eparhiji bihaćko-petrovačkoj, pa smo iz tih razloga i imenu eparhije dodali sufiks ’rmanjska’ da bismo istakli važnost svetinje”, govori Sergije.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: politika.rs