Niko ne zna kada je rođeno prijateljstvo između čoveka i psa. Najstariji ostaci ljudi koji su odlučili da budu sahranjeni sa svojim psima datiraju od pre 14.000 godina, mada neki dokazi svedoče da je to vreme daleko duže. Svakako, poenta je u sledećem – da, toliko volimo pse – oduvek!
U magazinu Time se u jednom članku na ovu temu navodi se dobar primer – tokom uragana Katrina koji je 2005.godine pogodio Nju Orleans, vlasnici su odbili da se evakuišu bez svojih pasa! Kongres je bio prinuđen da izglasa Zakon u slučaju katastrofa koji će obezbediti evakuaciju i smeštaj i vlasnika i njihovih ljubimaca.
Da li to znači da volimo pse više od ljudi?
Svakako je puno puta dokazano da će nas pre uznemiriti bol i patnja psa – nego čoveka. Jedno od istraživanja objavljeno je u časopisu Society & Animals, a u njemu je sociolog Džek Levi “uporedio empatiju” koju imamo prema psima i onu koju imamo prema ljudima. Evo kako. Njegovi ispitanici su bili studenti i to 256 njih. Ispričane su im neke izmišljene priče (prepričavamo je, ne navodimo u originalu):
“Neverovatan čin nasilja bejzbol palicom nepoznatog napadača u našem gradu. Kada je policija stigla na mesto zločina zatekla je žrtvu bez svesti, sa prelomima nogu i brojnim povredama i posekotinama.”
Ovde se namerno ne navodi ko je žrtva, ali se jednoj grupi studenata kaže da je žrtva – dete, drugoj da je žrtva – odrasla osoba, trećoj da je žrtva – štene i četvrtoj da je žrtva – pas. Oni su zatim odgovarali na brojna pitanja, a onda su se odgovorili analizirali i upoređivali. I šta mislite da su rezultati pokazali?
SVI ispitanici podjednako saosećaju sa žrtvama decom, štenetom ili odraslim psom. Nivo empatije je identičan u tim slučajevima. Naravno, zabeležena je i empatija prema žrtvi odrasloj osobi, ali u poređenju sa prethodnim – daleko manjeg intenziteta.
Godine očigledno imaju veze kada je u pitanju empatija prema ljudima, jer smo “slabiji” na patnju dece, ali kod pasa godine ne prave razliku: podjednako smo “slabi” na patnju šteneta kao na patnju odraslog psa.
Veoma interesantno istraživanje sprovela je i Britanska dobrotvorna organizacija koja je pozvala ljude da doniraju sredstava sa ciljem pomoći onima u nevolji. Tekst je bio isti, ali je slika uz tekst bila druga.
“Da li bi donirali 5£ da spasite Harrisona spore i veoma bolne smrti?”
U prvom slučaju su uz ovo pitanje koristili sliku psa, a u drugom sliku čoveka koji stvarno boluje od mišićne distrofije. Na kraju kampanje, dva puta više ljudi je doniralo za psa nego za čoveka (230 prema 111).
Dakle, tačno je da većina ljudi više vole pse nego druge ljude, ali sada dolazimo do drugog pitanja: zašto je to tako?
Jedan od odgovora smo pronašli u žurnalu Scientific Reports: psi prave daleko više facijalnih ekpresija kada se igramo sa njima, razgovaramo, obraćamo im se ili im jednostavno posvetimo pažnju. Vi istog trenutka shvatite koliko su oni radosni zbog toga.
Ono što tu činjenicu čini važnijom to je da se ne ponašaju tako u kontaktu sa drugim psom, nego sa čovekom, istakao je autor psiholog Bridget Waller.
Dalje smo pronašli još jedno objašnjenje čitajući studiju koja je obuhvatila merenje aktivnosti u mozgu kod žena kada im se pokazuju slike njihove dece. U časopisu Psychology today Stenli Koren, pišući baš o tom istraživanju kaže: “magnetnom rezonancom se jasno vide aktivnosti mozga kada se majci pokaže slika deteta ili dece, ali i kada se pokaže slika njenog psa!” Drugim rečima, mozak reaguje gotovo isto u oba slučaja. Tako da (barem što se mozga tiče) volimo pse kao decu.
Rečju, mi ne vidimo psa kao životinju, već kao ravnopravnog člana porodice – baš kako i treba. Na kraju, moramo priznati da i bez naučnih dokaza mi oduvek znamo da su psi najbolji ljudi na svetu i da nije teško voleti ih više od ljudi! Najjednostavniji odgovor zašto jeste pa zato što su daleko bolji ljudi od ljudi!
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: Dog Djole