Ono što predstavlja problem su jaki skokovi glikemije kada se mora brzo i stručno reagovati, da ne bi došlo do smrtnog ishoda. Jurik je nekoliko puta imao takve probleme i, kako kaže, suočavao se sa neodgovornošću medicinskog osoblja u bijeljinskom Domu zdravlja i Bolnici. Situacija koju je doživio u noći ponedjeljak na utorak, natjerala ga je da se oglasi na društvenim mrežama i da se potrudi da to njegovo iskustvo dođe do javnosti.
„Imao sam, naravno, i ranije problema. U Bolnici „Sveti Vračevi“ sam bio hospitalizovan. Sa doktorom Blagojevićem sam imao problema, jer me nisu adekvatno liječili. Na moju odgovornost sam otišao za Banjaluku, gdje su je uredno zaprimili na endokrinologiju i gdje sam hospitalizovan 27 dana. U Bijeljini su aludirali da je to trenutni dijabetes i šta ja znam, pa su poslije rekli da je dijabetes tipa 1. Ja sam dolazio mjesecima, pitao šta da radim, ne mogu da spustim šećer, a oni su mi samo mijenjali insuline i to je to. Nisu mi ništa pomogli. Otišao sam, znači, ponavljam, za Banjaluku. Bojana Carić mi je pomogla mnogo. Poslije hospitalizacije, naravno, nisam mogao bez insulinske pumpe koju sam ja tražio od Fonda, jer sam bio težak slučaj dijabetičara. Nisu mi to htjeli isposlovati, a meni je bilo prijeko potrebno. Ja sam je sam finansirao sa 6.000 KM.
Isto tako, bio sam u Bijeljini sa sličnim slučajem povišene glikemije, preko 30. Došao sam u hitnu, zaprimili su me uredno, ne mogu reći, ali su u toku primanja terapije, infuzije tzv, zaboravili na mene. Sat i po sam ležao. Previše doze sam primio da mi obore šećer, glikemiju. Pao sam u hipoglikemiju, to znači jak pad šećera – na 2,4 za šta imam dokaze. Oni su zaboravili da mi u toku terapije izmjere šećer, dok sam ležao i primao infuziju. Ja sam se probudio u znoju, tegobama i pozvao medicinsku sestru da dođe i rekao da isključe, jer ću pasti u komu. To je jedno iskustvo koje sam prećutao i dugo trpio u sebi.
NISAM MOGAO VIŠE DA ĆUTIM
Ovo mi se desilo ponovo. Ponedjeljak na utorak, 25. na 26. maj u ponoć, obratio sam se u hitnu. U hitnoj su mi rekli da nemaju taj insulin brzodjelujući – Novorapid. Dali su mi uputnicu za Bolnicu. Otišao sam sa hitne na urgentni. Zaprimili su me, bahato se ponašali, nestručno. Taj pomoćni medicinski brat ili već ko je, šta je. U tom momentu je došla doktorica koja me je pitala „šta ti je?“. Rekao sam joj da imam povišen šećer i da već ima iz priloženog šta treba i kako treba da uradi i da su me poslali iz hitne.
Rekla je: „Da, da, ok.“ Izmjerili su mi pritisak, sve to kako ide. „Koje su Vam tegobe?“, rekao sam gušenje, aritmije, glavobolja. Ispituje i dalje. Ok. Ja sam samo rekao: Imate, gospođo, istoriju bolesti u kartonu, odnosno računaru sve o meni, nedavno se to slično desilo, možete pročitati, ja sam dijabetičar i pacijent Vaš na insulinskoj pumpi. Onda me je počela ispitivati o insulinskoj pumpi, na šta sam joj rekao, „gospođo, nisam ja došao ovdje da Vama objašnjavam vezano za pumpu. Vi se edukujte ako ne znate šta je insulinska pumpa. Ja sam se o tome edukovao, nego Vi uključite meni terapiju i šta treba.“ Dolazi taj dotični, medicinski brat, i govori meni: „ne možeš ti tako doktorici jednoj, internisti, govoriti, valjda ona zna šta treba raditi“. „Da, nažalost, zna šta da radi, ali ne kako treba.“ Rekao sam, isto tako, da želim da primim što prije terapiju, jer mi nije dobro. Zaprimljen sam sa 31 šećerom koji je abnormalan. „Ništa, nemamo insulina Novorapida i idite u hitnu.“ Ponovo me vraćaju u hitnu. Uzimaju telefon i pitaju, znači ne vjeruju meni, nego pitaju njih da li je istina.
Ta ista gospođa, internista, „Da li je istina da nema insulina da primi ovaj gospodin kroz infuziju?“ Da, potvrdili su, naravno, da nema. Ne bi me džaba poslali. I nakon toga rekao sam da nađu, odu na odjeljenje endokrine, jer sam ležao tamo, i traže od pacijenata koji leže tu i liječe se od dijabetesa. Ona je otišla i nije donijela Novorapid nego Tresibu pen koji je prljav, nikakav. „Podignite rukav da vam udarim insulin.“ Ja kažem, „gospođo, ne možete Vi meni taj insulin udariti, to je pogrešno, pod broj jedan, pod broj dva, ja imam insulin. Imam pumpu, imam kateter u stomaku, znači da ja više sebi ne smijem davati na taj način korekciju“, jer sam, naravno, više edukovan nego dotična gospođa internista. To je to bilo, onda je počeo bahato da se ponaša prema meni, taj medicinski brat. I ja sam pokupio svoje papire i ponovo se javio u hitnu. Oni su rekli šta ćemo, kako ćemo, nemamo, ne možemo ti pomoći, možemo ti samo ovako dati, laički, infuziju. Kažem da nema efekta, vi znate da ne može glukozu u krvi oboriti to, jer sam i ja dovoljno stručan. Nisu znali šta da rade. Pitao sam da li da odem kući po insulin, jer ga imam u frižideru, naravno. Kaže, pa otiđite. Naravno, otišao sam za svoje dobro. Sjeo sam u auto, otišao od „Svetih Vračeva“, do Stefana Dečanskog, na koridoru, gdje je moja kuća, uzeo iz frižidera insulin, sjeo ponovo u auto, došao u bolnicu, predao im insulin, primio terapiju i otpustili su me sa 24 mmol-a – vrijednosti 24 šećera u krvi. To nisu smjeli, jer sam ja bio pacijent za hospitalizaciju, da ostanem u bolnici na odjeljenju endokrinologije.
To je prelilo kap u čaši. Ja nisam nikad bio buntovnik, ali ja sam broj jedan i ja ću se izboriti, ali, imaju i drugi građani koji nisu edukovani, nisu stručni, a boluju od dijabetesa ili bilo kakve bolesti. Imaju naša djeca čije će roditelje biti strah da poslije ovoga odvedu dijete tom nekom doktoru.“
Jurik nam je objasnio i da se terapija za dijabetičara dobija preko Fonda, ali da se mjesečno dobije 100 trakica, odnosno trakice za 100 mjerenja. Međutim, Jurik nam je naveo da on, kao dijabetičar tipa 1 mjesečno mora da ima najmanje 270 mjerenja, što znači da mora naknadno da kupi 170 trakica. Jedna kutija od 50 komada košta 44 KM, a on nije zaposlen. Dodao je još i to da postoje senzori, tzv, libre za jako lako učitavanje, ali koje koštaju 60€. Jurik te senzore samofinansira, kada sam u mogućnosti, jednom ih ugradi u ruku i oni traju po 14 dana.
Dešavanja u Bijeljini
Izvor: desavanjaubijeljini.com